Autor: Vesna Petrović
Foto: privatna arhiva
Zvonko Karanović je rođen 1959. u Nišu. Svoje pisanje bazira na iskustvima beat književnosti, filma i pop kulture. Preko trinaest godina je držao muzičku radnju i nije se obogatio. Dugo je bio kultni andergraund pesnik urbanih generacija. Sebe smatra piscem sa margine iako se sticajem društveno-istorijskih okolnosti obreo u mejnstrimu.
I u Vašoj poeziji i u Vašoj prozi osnovni činilac je život koji posmatrate sa različitih aspekata. Kako ga vidite u peridu koji je za nama, ali u trenutku koji sada živimo?
Tačka gledišta nikada nije fiksirana i zavisi od životnog perioda, materijalnog ili obrazovnog statusa onog ko posmatra stvari. Radnik i profesor, star i mlad čovek svakako ne vide svet na isti način. Nekome su devedesete bile mračne i turobne, a neko, ko je tada bio u naponu mladosti možda ih nije osetio na takav načun. Nisam od onih koji lamentiraju nad „starim dobrim vremenima“, zahvaljujući ogromnom napretku u nauci i tehnologiji smatram da danas živimo bolje. Možda smo izgubili neku vrstu bezbrižnosti ili sigurnosti, ali dobili smo bržu i bolju komunikaciju, viši standard, duži životni vek. Čovek je opstao kroz milenijume zahvaljujući svojoj sposobnosti prilagođavanja i verujem da će naći odgovore na sve buduće izazove. Treba živeti ovde i sada, pozitivno se odnositi prema budućnosti.
Negde sam pročitala da Vas smatraju pesnikom “urbane osećajnosti”. Šta to, zapravo, znači?
Nije na meni da to tumačim, uostalom, ta izjava pomalo liči na oksimoron. Jesam urbani pesnik, ali to samo po sebi ništa ne znači, gradski pejzaž je odavno prisutan skoro kod većine pesnika. A osećajnost? Takođe opšte mesto, jer bez emocije nema poezije. Rođen sam u gradu, razvio određeni senzibilitet koji nosi takvo okruženje pa je nekako i prirodno da se on reflektuje kroz ono što pišem.
Počeli ste sa poezijom, pa ste ste prešli na prozu, a onda se vratili poeziji. Ko ste Vi, pesnik ili prozni pisac?
Pesnik koji je imao petogodišnji izlet u prozu.
Šta Vas više ispunjava poezija ili proza? Na kom od ovih polja možete više da pružite čitaocima, a šta Vi dobijate?
Romani koje sam napisao su na neki način bili iznuđen potez; imao sam previše priča iz devedesetih koje nisam mogao da ispričam kroz pesme. Bilo je to novo, potpuno drugačije iskustvo, ali jednako uzbudljivo. Poezija je sažimanje, kako je to rekao Ezra Paund, gde rečima moraš dati tri života. Proza omogućuje veću širinu, potreban je veći zahvat, duži dah, zbog dužine forme i mnogo više rada. Izazovi su mnogo veći, često i nepremostivi, neki od najpoznatijih svetskih prozaista nisu uspeli da napišu roman, Borhes i Karver, na primer. Kada sam počeo pisanje romana nisam razmišljao o preprekama, prepustio sam se pričanju priče, pisao s jednakom strašću kao i poeziju.
Foto: Ivan Mijatović
Odakle je stigla ideja o izdavačkoj kući Enklava?
Poslednjih decenija polje književnosti počela je da razjeda mrzovoljnost, bezidejnost, letargija. Kao da je ponestalo strasti, erosa, uzbuđenja, unedogled se recikliraju stare matrice, ide se na sigurno. Ideja Enklave je da stvori prostor koji bi promivisao istraživanje, eksperiment, želju za novim izrazom. Uz strogi urednički rad i naredne korake u produkciji, od dizajna knjige do distribucije, ideja je da stvorimo brojne i drugačije pesničke mikrouniverzume u obliku knjiga koji će reflektovati duh vremena, ali i pokušati da dosegnu standarde dobre literature.
Kako birate mlade pesnike čije knjige objavljujete?
Enklava uglavnom daje šansu mlađim pesnicima. Oni su još uvek strastveni u svom pristupu književnosti, iskreni, željni igre, nezagađeni korupcijom koja je odavno prisutna na našoj sceni. Na početku tog puta potrebna im je podrška i ohrabrenje, pogotovo ako se njihova poetika razlikuje od dominantnih poetičkih matrica. Te pesnike često pratimo od samih njihovih početaka, vršimo selekciju i radimo na njihovim rukopisima do zadovoljavajućeg kvaliteta kad mogu da postanu knjige. Kriterijumi su svakako autentičnost i hrabrost u pokušaju da se izraze na svoj način.
Može li književnost da preživi ovo vreme?
Književnost je preživela sva vremena – preživeće i ovo. Ona je potrebna ljudima kao i hrana, voda, vazduh, toplota, svetlost. Možda je ona sada u drugoj liniji interesovanja jer smo pod pritiskom kapitalizma poverovali da je „sramota biti siromašan“ ili „vrediš onoliko koliko imaš“. Ušli smo u materijalnu fazu egzistencije, ali materijalna dobra nisu sve i toga postaje svestan sve veći broj ljudi. Najviši dometi naše civilizacije moraju da budu u zoni duhovnog, a ne u materijalnoj, fizičkoj stvarnosti.
Čitaocima nudite Vašu poeziju i prozu, a šta vi čitate?
Ono što čitam zavisi od perioda, nekada to bude poezija, nekada proza. Poslednje tri godine sam u fazi gde čitam jedino poeziju. Pokušavam da čitam samo dobre stvari, gledam samo dobre filmove, slušam samo dobru muziku. Vreme nam je ograničeno, kako postajemo stariji ono je sve dragocenije. Često se vraćam i već pročitanom. Dobro je podsetiti se vrhunaca, s vremenske distance proveriti kako su neke knjige izdržale test vremena.
Da pišete pesmu ili roman kako biste sebe opisali? Koji naslov bi bio na koricima te knjige?
Čovek koji je želeo da zna više.
Lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ima li moć da poruši i barijere pred kojima se nalaze osobe sa invaliditetom a koje su u samim ljudima, pri tome mislim na sve pa i na same osobe sa invaliditetom?
Osim što sam siguran da kvalitetna književnost ili bilo koji drugi vid umetnosti može pružiti utehu i inspiraciju ljudima kojima je potrebna iz različitih razloga, priču o invaliditetu nikako ne treba postavljati u jednom smeru, u smislu da su osobe sa takvim životnim izazovom samo primaoci umetnosti. Ne smemo zaboraviti da je veliki broj osoba sa invaliditetom pružlio čovečanstvu neverovatno inspirativna dela, od umetnosti do nauke. Zato je umetnost toliko važna, jer joj telesnost nije prepreka. Svako ko je slušao Betovena, čitao Borhesa, uživao u crtežima Tuluz Lotreka, divio se zaključcima Stivena Hokinga, zna na šta mislim.
