Foto: Lična arhiva
Gradska opština Palilula je među prvima, ako ne i prva u Nišu, pre desetak godina, obezbedila teretno vozilo za prevoz ranjivih socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Vozilo je obezbedjeno u okviru projekta „Jačanje opštinskih kapaciteta za unapređenje kvaliteta života socijalno ranjivih grupa“. Tada je rečeno da zbog velikog interesovanja stanovništva i opravdanosti realizacije projekta postoji mogućost da se sa ovom aktivnošću nastavi i po završetku projekta, ovog puta uz podršku Ministarstva za rad i socijalnu politiku Vlade Srbije.
Interesantno je da opština Palilula u svom voznom parku ima i vozilo-kombi koje se redovno koristi od januara 2007. godine za organizovan prevoz osoba sa invaliditetom.
Ništa se u međuvremenu nije dogodilo, novog vozila nema, a staro je dotrajalo. Uprkos tome Zoran Mišić, vozač u ovoj opštini, i dan danas prevozi osobe sa invaliditetom, pa dok traje. Ne zavisi od njega, već od vozila.
Niko u Nišu se ne daje toliko nesebično ovom poslu, kao Zoran Mišić, koji se punih deset godina druži sa osobama sa invaliditetom. A taj posao nije nimalo lak.
Foto: Lična arhiva
– Kada me ljudi pitaju zašto sam prihvatio ovaj posao, i zbog čega se tako ponašam i vezan sam za njega, obično odgovaram: Zato što niko drugi nije hteo, a kada sam ga prihvatio, shvatio sam da iz njega ne mogu da izađem. Pretpostavljam da je najveći krivac moja pokojna majka koja me je naučila da budem dobar čovek.
U tih deset godina smo se veoma zbližili, upoznao sam njihove probleme, shvatio da sam im potreban a i oni to od mene očekuju. Pa mogu li da odem? Nemam pravo da ih razočaram.
Posebno sam osetljiv na decu….mala Milica, Joca, Vule….sve njih vozim u specijalnu školu. Svako od njih boluje od druge bolesti, ali smo se u međuvremenu srodili i postali drugari. Poveravaju mi se, šalimo se, ponekad mi poveravaju stvari koje ni roditeljima nisu rekli, i na neki način oni ne mogu bez mene. To me obavezuje da ovaj posao radim dokle god mogu.
Ja imam stalnu maršrutu – ujutru ih vozim do škole ili do posla, popodne ih vraćam. U međuvremenu neke od starijih prevezem do lekara. Ko god se je meni obratio, nikada nije bio odbijen – priča nam svoju priču vozač Zoran Mišić.
Svi su oni Zoranu Mišiću jednaki, ali uvek se neko nametne svojom ličnošću, svojim ponašanjem i na neki način postane miljenik.Tako je i u ovom slučaju, koliko god ovaj dobri čovek pokušavao da ih ne deli.
– Spomenuću malog Jakova, slepog dečaka iz Čokota. On je suva inteligencija. Evo sad, pored svega ostalog, ide i na pevanje. Danas možete da mu kažete nešto, on će to posle godinu dana da ponovi. Sve pamti, mnogo toga ga interesuje. Najviše se obraduje kada čuje moj glas.
Mnogo sam vezan za sve njih.To su osobe koje na najbolji način, iz srca, uzvraćaju ljubav. Ja se ponekad šalim, da ako ne budu dobri u školi, neću da ih vozim. Tako sam neke naterao da od dvojke stignu do četvorke, a neki su mi bogami i odlični – sa očinskom ljubavlju nam priča Mišić.
Foto: Lična arhiva
Zoranu Mišiću ništa nije teško, osim činjenice da će njegov kombi brzo da otkaže i da pre njega ode u penziju, a onda – samo on je svestan toga šta će za svu decu i osobe sa invaliditetom na teritoriji opštine Palilula značiti, kada vozila više nema. Zato apeluje na sve ljude dobre volje, na one koji mogu da odvoje i pomognu da se kupi novi kombi.
– Ja sam sam pokušavao, pisao sam nekim ljudima u inostranstvu, molio, ali nemam do sada ni jedan odgovor. Par dana pre korone Japanci su obećali vozilo, ali je u međuvremenu sve propalo, razočarano govori Mišić.
Sada ostaje samo apel jednog običnog vozača, Zorana Mišića, koji to ne radi zbog sebe, jer će uskoro u penziju, ali radi zbog onih koje voli – zbog osoba sa invaliditetom na teritoriji opštine Palilula i zbog ljubavi koju su mu darivali u proteklom peridu. Zoran bi jednostavno hteo da im kaže hvala. I da ima para, sigurno bi kombi sam kupio.
Autor: Sara Pruker
