Autorka: Milena Vidojković
Foto: Pixabay.com
Polazak u školu je za svakog roditelja jedan od najsrećnijih dana u odrastanju deteta. Mislite li da je tako i roditeljima koji imaju dete sa invaliditetom, bilo koje vrste? Raduju se oni tom danu, ali daleko više strepe i plaše ga se, jer će se njihovo dete suočiti sa još jednom, kao vrata velikom, preprekom u životu. Naprosto zbog toga što se njihovo dete razlikuje od ostalih. Pa će jedan od krupnijih zadataka biti da detetu objasne zašto je to tako.
U školu ne polazi samo dete, u školu polaze i roditelji i asistenti koji su, po nekakvim zakonima, neophodni. A postoje samo na papiru. Reč je o pedagoškom asistentu koji je, slobodno možemo da kažemo, misaona imenica na našim prostorima. I treba ga razlikovati od ličnog pratioca.Zato što to nije osoba koja dete vodi u školu i pomaže mu oko nekih fizičkih radnji. Pedagoški asistent ima zadatak da pruža podršku detetu, roditelju, ali i nastavniku kako bi sve funkcionisalo u korist deteta. Rekoh, misaona imenica, a suštinski gledano stvarna potreba porodica koje je muka snašla. A da dignu ruke od svega? Mogu li? Smeju li da detetu uskrate deo života koji mu je potrebniji no ostalima.
Ovde imamo diskriminaciju na delu. Zato što se institucija „pedagoški asistent“ kao jedan od glavnih servisa inkluzivnog obrazovanja gotovo uošte ne primenjuje uz izgovor lokalnih samouprava da za to nema para. Slično je, ako ne i isto sa ličnim pratiocem. I za njega nema para. Na roditeljima je da, ukoliko žele obrazovanje za svoje „drugačije dete“ budu i lični pratioci i pedagoški asistenti. A to podrazumeva da jedan od njih napusti posao i bavi se svojim detetom, kako bi mu omogućio kakvu takvu samostalnost u životu. To, takođe, podrazumeva manje para u kućnom budžetu, a uvećane troškove. Podrazumeva i suočavanje sa nizom „inkluzivnih prepreka“, sa kojima roditelj i dete treba da se bore zajedno. I tužan osećaj „zaboravljenosti“ od svih, jer takvo dete su rodili roditelji, ne društvo.
Zakoni Republike Srbije koji regulišu obavezno obrazovanje nisu na adekvatan način rešili pitanje obrazovanja osoba sa invaliditetom. Deca sa invaliditetom se teško upisuju u predškolske ustanove, sa naporom završavaju osnovne škole. Ko o tome ozbiljnije razmišlja? Rekla bih niko. Jer da razmišlja, postojali bi statistički podaci o uključenosti ovakve dece u sistem obrazovanja, i broju onih koji su ga završili. Imamo li to? Pa nemamo. Znamo da tamo negde postoje takva deca koja samo zahvaljujući svojim roditeljima, i u kasnijem uzrastu zahvaljujući sebi i svojoj upornosti uspevaju da se obrazuju i završe škole. Pa i fakultete.
Znate li kolika je snaga potrebna svakom od njih da se, na putu obrazovanja, izbori sa svim preprekama? „Običnom detetu“ je samo potrebno da uči, ovom drugom „neobičnom detetu“ učenje predstavlja najmanji problem. Tek kada savlada sve ostale prepreke, stiže do učenja koje u većini slučajeva ovakvoj deci deluje kao nagrada, a ne napor.
Nemojmo više o brizi na rečima, kako bismo sebe pokrili pred svetom i opravdali pred sobom. Pare jesu problem, ali nisu opravdanje. Nikada ih nemamo, a uvek su nam potrebne. Valjalo bi, a to zna svaki dobar domaćin, koristiti ih najpre za prioritete, pa tek onda za stvari koje mogu da sačekaju i bez kojih se može. A deca sa invaliditetom su, itekako, prioritet. Upravo zbog toga što im je život uskratio mnogo toga, a mi im svojom nebrigom pravimo dodatne prepreke.
Može li drugačije? Sigurna sam da može. Ali treba da se hoće i treba da se razume. Sve mi, kao društvo, razumemo ali malo činimo da bismo stanje popravili.
Srbija je potpisnica nekolicine sporazuma o zaštiti ljudskih prava, uključujući i Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Po njoj je Srbija dužna da štiti prava dece sa invaliditetom i obezbedi njihovo učešće u društvu. Srbija je kandidat za članstvo u EU, pa će verovatno neke stvari morati da ispuni, kako bi u Evropu ušla.
Iskreno se nadam da će, pored svega ostalog što mora da uradi, i na ovom planu promeniti sebe i dostići standarde razvijenih zemalja. Bez uvrede, još uvek žmurimo pred ovim problemima. Niko nas ne tera, pa ih guramo pod tepih. Nije mi jedino jasno što sve moramo silom, kad može i milom.
