Foto: Pixabay.com
O zlostavljanju često govorimo danas. Umesto da se iskoreni, razvojem civilizacije, zlostavljanje postaje sve učestalija pojava. Rekoh, o zlostavljanju govorimo često, ali vrlo malo u kontekstu te priče spominjemo osobe sa invaliditetom. Znam, reći ćete – pa to je isto. Svi smo mi ljudi, i svi jednako trpimo. A, nije isto, ni izdaleka, iz mnogo razloga o kojima zdrav čovek nikada ne razmišlja.
Malo govorimo, a statistika govori da su osobe sa invaliditetom više izložene zlostavljanju u različitim oblicima, od onih bez invaliditeta. Iz prostog razloga što su osobe sa invaliditetom ranjive, slabe, ponekad nesposobne i za komunikaciju, a vrlo često nesposobne da uzvrate udarac. Zamislite onda kako i na koji način oni doživljavaju emocionalno ili verbalno, fizičko i nasilje u porodici, zanemarivanje, uskraćivanje brige ili čak seksualno zlostavljanje i napad? A mnoge od njih su suočeni makar sa jednom vrstom zlostavljanja.
Prema nedavnim istraživanjima koja se odnose na zlostavljanje dece i odraslih sa invaliditetom, rizik od zlostavljanja je značajno veći u ovim populacijama. Deca sa smetnjama u razvoju su četiri puta češće žrtve nasilja nego deca bez invaliditeta. Tri puta je veća verovatnoća da će biti žrtve seksualnog nasilja. Deca sa cerebralnom paralizom imaju četiri i po puta veću šansu da iskuse seksualno zlostavljanje. Odrasle osobe sa invaliditetom biće žrtve nasilja jedan i po put više od osoba bez invaliditeta.
Rekla bih da se kod zlostavljanja osoba sa invaliditetom ljudska priroda pokazuje na pravi način. Onaj deo ljudske prirode koji uživa u tome da se obračunava sa slabijima od sebe. Upravo zbog toga su osobe sa invaliditetom podložnije žrtve. Zato što su često zavisne od negovatelja i manje je verovatno da će da prijave zlostavljanje. To može biti rezultat ograničene sposobnosti komuniciranja, ali i posledica straha od kazni. I onda trpe, trpe više no što mi trpimo. Ne mogu čak ni da odu, jer nemaju gde zbog svog tela. Osim toga, često se događa da imaju slabije razumevanje o tome šta je zlostavljanje i šta treba činiti u takvim situacijama. Ako je žrtva intelektualno ili razvojno onesposobljena, neće joj biti jasno da nešto nije u redu. Može biti samo zbunjena prirodom odnosa sa nasilnikom bilo da je to član bliske porodice, prijatelj ili negovatelj.
Zlostavljanje je širok pojam, posebno kada su ove osobe u pitanju. Počinje od fizičkog nasilja do zloupotrebe novca. Najgore u čitavoj priči je što su zlostavljači često osobe vrlo bliske zlostavljanoj osobi. Osobe koje, po difoltu brinu o osobi sa invaliditetoim, a usput je muče i zlostavljaju na razne načine. I sve se to događa daleko od očiju javnosti i daleko od bilo koga ko bi mogao da kaže – DOSTA!
Isprazne su priče o tome da svako ko sumnja na bilo koju vrstu ili stepen zlostavljanja deteta ili odrasle osobe sa invaliditetom mora to prijaviti. To je jedini način da se pomogne žrtvi i da se zlostavljanje zaustavi. Mlađi ljudi se mogu javiti odrasloj osobi od poverenja, kao što je roditelj, učitelj, lekar. Odrasli koji sumnjaju u zlostavljanje trebali bi to da prijave policiji. Zlostavljanje se može prijaviti i službama za zaštitu dece, socijalnim ustanovama, grupama za zaštitu ljudskih prava i invalidnosti.
Lepo to piše u nekim pravilima, deklaracijama, zakonima. A život? Šta je sa životom? Šta se u njemu događa? Ništa, rekla bih, jer o ovom problemu malo ko govori, piše, a još manje diže glas. Još jedna oblast u životu osoba sa invaliditetom u kojoj su potpuno nevidljivi od društva. I skrajnuti na margine događanja i brige o njihovom, koliko-toliko, normalnom životu.
Mnogo su opasne te barijere u glavama svih nas, koje nije briga za tuđi život, posebno ne za život ovih ljudi čije su muke višestruko veće od naših. I raznolike, a mi nemamo vremena da brinemo ni o običnom, svakodnevnim stvarima u ljudskom životu, te ćemo još da se zanosimo pričama o zlostavljanju osoba sa invaliditetom. Koga još briga za još jedan, u nizu njihovih problema?!
Autor: Milena Vidojković
