Autorka: Milena Vidojković
Foto: Pixabay.com
Većina osoba sa invaliditetom nije u prilici da ostvari samostalan život. Uvek će im biti potreban neko iz porodice kao podrška, zato što ne mali broj stvari ne mogu da urade sami. To je veliki problem sa kojim se suočavaju, ali ne i najveći. Njihova samostalnost se ne svodi samo na to. Nije dovoljno da neko nešto uradi umesto njih, pa da oni budu zadovoljni kao ljudi, jednaki sa svima ostalima.
Samostalni život osoba sa invaliditetom ne znači fizički samostalno obavljanje svakodnevnih aktivnosti, već podrazumeva da osoba sa invaliditetom ima izbor, da samostalno donosi odluke o svom životu, bira način zadovoljavanja svojih potreba koje sam najbolje poznaje, kontroliše sprovodjenje svojih odluka i izbora, da snosi punu odgovornost za njih i učinjeni izbor, ali da, kao i svi ostali ljudi, ima pravo i na greške. Ovih pet elemenata: 1) izbor, 2) donošenje odluke, 3) kontrola, 4) odgovornost i 5) pravo na grešku, predstavljaju osnovne principe filozofije samostalnog života osoba sa invaliditetom.
Za ostvarivanje te vrste samostalnosti, postoje i preduslovi: mogućnost dobijanja relevantnih informacija, mogućnost razmene iskustava sa drugim osobama sa invaliditetom, postojanje pristupačnih stanova, tehničkih pomagala, pristupačnog arhitektonskog okruženja, pristupačnog transporta, servisa personalnih asistenata.
Imaju li oni sve to? Dobar deo svih ovih mogućnosti imaju na papiru ili u pokušaju. Imaju li relevantne informacije? Uglavnom nemaju, rekla bih. Snalaze se kako znaju i umeju, pa su neretko dezinformisani i ne ostvare ni ona prava, koja realno mogu da ostvare.
Razmena iskustva sa ostalim osobama sa invaliditetom? Ova mogućnost se svodi na mali broj njih, koji su preduzimljiviji i uporniji, trudeći se sami da kroz različite oblike druženja sa sličnima sebi, bolje razumeju i sebe i problem koji imaju.
Postojanje pristupačnih stanova? San koji je dosanjao mali broj osoba sa invaliditetom. Žive onako, kako su prinuđene da žive, a o ovakvoj vrsti pristupačnosti samo maštaju.
Postojanje tehničkih pomagala? Samo nužnih i preko potrebnih za život. Često i neadekvatnih, zbog nedostatka novca, ponekad i sluha za njihove potrebe.
Postojanje pristupačnog arhitektonskog okruženja? Ne znam šta bih ovde rekla. Možda – trudimo se kao društvo, u skladu sa svojim mogućnostima. Uklanjanje arhitektonskih barijera na pojedinim mestima u gradu nije rešenje problema. Zato što osobe sa invaliditetom ne žive samo „na pojedinim mestima“. Žive u gradu i imaju jednake potrebe kao i svi mi da se danas nađu na jednom, a sutra na nekom drugom mestu. Njihovo kretanje (samostalno mislim) svodi se na mesta na kojima mogu da se kreću.
Postojanje pristupačnog transporta? Postoji, naravno da postoji u gradu. Ali u pokušaju. Kroz nekoliko obezbeđenih kombija koji stoje na usluzi, a do kojih se dolazi uz napor i čekanje na red, kao da čekaš avionski let u neku daleku zemlju.
Postojanje servisa personalnih asistenata? Relativna pojava i kako za koga. Institucija personalnog asistenta postoji, nije da ne postoji. Ali ne u skladu sa potrebama onih, kojima su personalni asistenti potrebni i u meri u kojoj su potrebni.
Da ne bih bila previše kritična, reći ću: razumljivo je, siromašno smo društvo i sve gore navedene zahteve ne možemo da ispunimo po svetskim standardima. Valjalo bi, međutim, da se malo više potrudimo, jer dostojanstvo osoba sa invaliditetom zaslužuje da društvo poštuje gore navedene principe. Kad kažem dostojanstvo, mislim na skromnost koja im ne dozvoljava da budu dosadni, posebno im ne dozvoljava da budu ponizni i mole do iznemoglosti za stvari koje su očigledne. Osobe sa invaliditetom samo žele prava i poštovanje, ne prihvataju milostinju i sažaljenje. Teško mnogi od nas to razumeju, jer smo zdravi i pravi i ništa nam od svega toga ne nedostaje. Zato smo oholi i često nepravedni.
A oni se, itekako, razlikuju od nas. Invalidnost im je obogatila život u pogledu čovečnosti. Imaju druge etičke vrline – blagost, hrabrost, čednost, umerenost, pravednost, širokogrudost, ljubaznost, plemenitost, darežljivost i svakako dostojanstvenost.
Osobe sa invaliditetom traže od društva samo ona prava koja im pripadaju i mogu se realizovati. Samo toliko, i ništa više od toga. A društvo ni za to nema dovoljno sluha.
Pročitah negde: „U blagostanju ljudsko srce stvrdne brže nego jaje u kipućoj vodi“. I baš mi se dopade.
