Autor: Gojko Agatonović
Foto: privatna arhiva
Žika Jelić, frontmen „YU grupe“ koja ove godine, u novembru, upisuje 50 godina od osnivanja je čovek koji je preživao dva udara struje, požar 1981. godine kada se zapalio kombi sa muzičkom opremom, dve saobraćajne nesreće, 2006. godine sa automobilom iz koga su ga izvukli jedva živog jer ga je čuvao sam Bog, a potom i 2017. godine kada je na njega, dok je vozio motor, naleteo „jugo“. Zaljubljen je u svoj „Harli dejvison“ iz 1942.godine koji je njegov vršnjak. Žika Jelić je sa svojim bratom ikona jugoslovenskog i srpskog rokenrola. Sa bratom Dragim „YU grupu“ osniva 1970.godine. Odlučili su da sviraju samo svoje autorske pesme. Originalnu postavu grupe činili su orguljaš Miodrag Okrugić i bubnjar Velibor Bogdanović. Žika je postao simbol ne samo jednog benda i vremena, već i domaćeg rokenrola, svirajući u „YU grupi“ isključivo ovu vrstu muzike.
Čudna šuma, Crni leptir, Kosovski božuri, Od zlata jabuka, Dunavom šibaju vetrovi, Dunave, nazivi su pesama koje i sada publika, ona koja nije bila ni rođena kada su one nastale, peva na njihovim koncertima. I što je najčudnije znaju reči pesama. „YU grupa“ je živi dokaz da rokenrol ne umire.
Ove godine, novembra, YU grupa puni 50 godinu postojanja, pola veka ste na rokenrol sceni sa kraćim pauzama. Znači li to da muzika koju Vi svirate postala klasika koja se izvodi na električnim gitarima uz bubnjeve. Kako ste uspeli da preživite nove talase i ponesete titulu najdugovečnijeg rokenrol benda u Srbiji?
Nije bilo lako i bilo je tu raznoraznih izazova. Bilo je i dobrih, lepih momenata, ali je bilo i onih ružnih od kojih mi kao ljudi nismo mogli da se sklonimo niti da pobegnemo. Ti ružni momenti pa čak i godine nisu doticale samo nas već sve ljude koji su živeli na ovim prostorima, a posebno kada je u pitanju Srbija. Iza svih nekih tih ružnih momenata baš bavljenje muzikom nam je dalo snagu i mogućnost bega od stvarnosti i onog stvarnog života kakav su vodili mnogi ljudi. Mnogo puta kada Dragi i ja sednemo i pričamo, a počeli smo da se bavimo rokenrolom davne 1962. godine, kažemo da ništa ne bismo menjali, da bi ostalo sve isto i da smo odabrali, definitivno, pravo zanimanje. Ne mislim da nam je donelo veliku materijalnu dobit. Normalno smo živeli od svog rada, ali ako ništa drugo bavili smo se poslom koji volimo i to nam je pomoglo da sve preživimo i da živimo sve ove godine.
Ime bendu je dala publika na koncertu u Beogradu 29.novembra 1970. godine. Svirali ste u Sinagogi kada je DJ Zoran Modli pozvao publiku da vas „krsti“. Zemlja čije ime nosite odavno nema, raspala se, ali ste vi simbole te iste zemlje zadržali u imenu i još uvek trajate. Da li ste nekada pomislili da promenite ime, da li su ta dva slova nostalgija sa nečim čega više nema ili je to, ipak, pečat grupe?
Promena imena bila je nagoveštavana u nekim šalama onog momenta kada se raspala Jugoslavija, to je ružan izraz ali mislim da bolji i ne postoji, i kada su naše kolege i poznanici koji nas dobro znaju pitali „pa šta ćete sada kada nema Jugoslavije, kako ćete se zvati“. Tu je bilo dosta šala, ali nam nije padalo na pamet da razmišljamo u tom pravcu jer nekako, ako bi dali drugo ime grupi, imali bi smo osećaj da to više nije onaj stari bend koji datira od 1970. godine već bi to bio neki novi bend. Uteha nam je bio i to što je oko nas bilo još nekih institucija i ustanova koje su nosile to ime. Imamo naš studio u Hotelu Jogoslavija u Zemunu. To je prostor u kome radimo, zatim postoji Jugoslovenska kinoteka, Jugoslovensko dramsko pozorište, a do pre par godina postojao je i JAT ali ga više nema. Izgleda ako poživimo i ako budemo trajali još nekoliko godina ostati usamljeni sa tim nazivom „YU grupa“ što je u skraćenom obliku Jugoslavija.
Foto: privatna arhiva
Za 49 godina ste sa grupom bukvalno prošli sve, svirali ste svuda po bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. Šta je to čega se rado sećate, a šta bi ste najradije zaboravili za sve ove godine?
Kada je rad u pitanju ne mogu da izdvojim koncert koji je bio bolji od ostalih. Jednostavno to ne mogu jer na svakom koncertu svi iz grupe dajemo makismum koji publika prepoznaje i činimo tim koji se lepo zabavlja, gde svi pevamo zajedno sa tom razlikom što smo mi na pozornici, a oni su ispred nas i gledamo se oči u oči. Postoji jedan koncert koji je mogao da bude baš onako prekretnica u našim životima i u profesionalnom i u ovom drugom životnom smislu da smo prihvatili tamo davne 1973. godine da ostanemo u Londonu posle probnog snimanja za Sibirs kompaniju i sedeći u Marki klubu odakle su lansirani svi koji se bave rokenrolom. Neki su trajali kraće, neki duže, ali ne postoji grupa iz tog vremena koja je nešto značila u evropskim i svetskim razmerima da nije svirala u Marki klubu. Taj nastup bi mogao da izdvojim kao nešto posebno. Bio je to 24. februar 1973.godine.
Koncert u Nišu, svakako pamtite, ne samo po publici koja Vas je uvek rado dočekivala, već i po tome što ste te 1981. godine imali peh. Zapalio se kombi sa opremom, a Vi ste završili sa teškim opekotinama?
Iz nekih neobjašnjivih razloga, momenti gde se lako život gubi, bili su baš nekako na mene usmereni. Pomenuli ste tu paljevinu u Nišu gde je delimično stradao jedan platan, a takođe i moja desna noga, ali se sve dobro završilo posle lečenja i mesecima ne sviranja. Tada smo došli do zaključka da to možemo da iskoristimo kao odmor od svega što smo do tada doživljavali. Imali smo jako dugotrajne i iscrpljujuće turneje. Ne samo po Jugoslaviji već i po Bugarskoj, a posebno po Sovjetskom savezu i nekako smo se bili umorili od svih tih putovanja i sviranja. Dali smo tada sebi malo oduška. To malo se odužilo na nekoliko godina tako da neko vreme nismo bili aktivni kao muzičari, ali smo bili sa muzičarima i u toku sa tim šta se dešava na muzičkoj sceni, ali kao YU grupa smo napravili malu pauzu. Posle toga smo se vratili i do dana današnjeg trajemo. Od 1995. godine nam se pridružuje i Petar, sin mog srednjeg brata Radeta. On je naša mlada snaga i odličan je gitarista. Tako smo postali trio Jelića, s tim što smo menjali povremeno bubnjare.
Kada smo već kod ovog peha, bilo ih je dosta u vašem životu. Ne bih da nabrajamo, ali ste preživeli udar struje, požar i dva saobraćajna udesa. Onaj prvi ste jedva preživeli, ali evo Vas, tu ste, svirate. Koliko je sve to uticalo na vaše odluke koje ste donosili u živut, na shvatanje svega oko vas, na podelu stvari koje su važne i one koje su manje bitne?
U svim nekim momentima koji su loši i koji su mene snašli u proteklom životu Dragi je uvek bio pored mene. Kod prvog me je spasio jer je izvukao kabl. Drugi je bio 2014. godine u Foči kada se greškom nekih ljudi koji su izvukli struju do pozornice preko mene zatvorilo strujno kolo i Dragi mi je opet spasio život. Ne mogavši da mi isčupa gitaru i mikrofon iz ruku, u tom trenutku gotovo da sam bio završio sa životom, on je uspeo da isčupa kabl, a doktori koji su se našli u dvorani oni su me vratili u život. Mnogo toga sam proživeo i uopšte mi nije jasno kako i zbog čega. Kada se desi tako neka nesreća mogu da kažem da su me dve stvari motivisale da što pre izađem iz stanja u koje sam se nalazio, a to je stanje beznađa u smislu da sam vezan za krevet, stalno te obilaze, svako radi svoj posao, ali dve stvari sam imao stalno na umu, da što pre stanem na svoje noge pa nema veze i ako ima ograničenja, samo da budem pokretan, koristan samom sebi i bendu. Znači muzila, pozornica i motor. Motor mi je druga ljubav koja me prati ceo život. Često sam u tim trenucima razmišljao o prirodi, o Dunavu, o pecanju, druženju. To su bili momenti koji su me vraćale nazad.
Može li muzikom da se pobedi sve?
Muzikom možemo da srušimo sve prepreke i da povežemo sve ljude. Muzika ne poznaje granice niti gleda razlike, jednostavno ako se nekome dopada neka pesma on će rado da je sluša.
