Autor: Gojko Agatonović
Foto: Balkanmedia Mannheim, Wikimedia Commons
Željko Bebek je živa legenda roka na ovim prostorima i šire. Čak i ozbiljnim poznavaocima roka teško je da izdvoje pesmu koja bi postala njegov „zaštitni znak” jer je svaka pesma koju je otpevao hit. To dovodi do toga da je teško nabrojati sve hitove koje je Željko otpevao. Obožavaoci ga pamte kao prvog solistu u poznatoj grupi „Bijelo dugme“. Osim u ovoj, pevao je i u još nekim rok grupama, kao na primer „Kodeksi“ i „Jutro“, a ostvario se vrlo uspešno i kao solo pevač. Dok je bio mlad, tvrdi u nekim intervjuima, nije ni sanjao da će njegova muzička karijera trajati ovako dugo, a da će on, kako navodi, „u seniorskom dobu biti ovako aktivan”. Može se slobodno dodati da je ostvario američki san doživevši „treći karijerni uzlet”.
Studirao je pravo, dok je služio vojni rok izučio je zanat za dentalnog asistenta, ali je sve vreme maštao samo o muzici koja je bila i ostala njegova ljubav. Niška publika, nakon dugo vremena, ponovo se srela sa njim na prošlogodišnjem Evergrin festivalu.
Koliko je bilo potrebno uložiti truda da se postane jedan od najboljih vokala na Balkanu?
Kao prvo zahvalio bih se Bogu što mi je dao dovoljno snage i zdravlja da se bavim poslom koji najviše volim. To je najlepša stvar za koju sam bio sposoban, mada je u svemu veliki udeo imao i talenat koji posedujem. Posao kojim se bavim zahteva i puno ulaganja, puno živaca i puno odricanja. Nemate pravo na uobičajen život u kome se sve zna i u kome sve ide nekim ustaljenim tokom, odlasci u kupovinu i slično. Puno sam putovao, malo sam spavao, vreme sam provodio na aerodromima u gužvi okružen nepoznatim ljudima. Spavao sam u lošim hotelima, hranio se lošom hranom. Ali kada sažmete sve to onda ne žalim za onim čega sam se odrekao. Meni je najlepše kada se popnem na scenu i kada pevam sa publikom. Za tu lepotu nije nista teško, a posebno kada se radi o čoveku kao što sam, ja koji živi rokenrol.
Odakle toliko snage da istrajete sve ove godine i odakle dobijate inspiraciju za neumoran rad, ali i kako se nosite sa situacijom koju donosi slava?
Iscrpljujuće u svemu ovome nije fizički napor, jer se on lako nadoknadi i povratiš se za tren. Ono najteže što možes sresti u životu su neki ratovi, neka nerazumevanja, neki sukobi, podmetanja, podvaljivanja. To su najgore stvari koje se mogu ljudima dešavati, a njih ima u svim profesijama. To mi teško pada, jer kada si punim srcem i sa svim emocijama unutar muzike koju voliš, onda si u strašnom šoku jer se srećes sa nečim što nema nikakve veze sa muzikom koju voliš. To nema veze sa muzikom, to je produkt nečije želje da vas onemogući, da vas iskoristi, da vas prevari. Žele da iskoriste ono što je kod mene uvek na površini i što delim sa drugim ljudima. To su strašne i iscrpljujuće stvari i tada postavim sebi pitanje – što meni to treba?
Foto: Fraxinus Croat, Wikimedia Commons
Da li ste nekada zbog toga pomislili da sve ostavite i da odete?
Nikada sebi nisam dozvolio da se zbog takvih situacija udaljim od sveta i zadržim se samo na pozornici, jer u glamuru, u svetlu, u zvuku, imaš ispred sebe neko društvo koje je platilo ulaznicu. Naprotiv, i dalje sam ostao dosledan svim stvarima koje su deo mene, odlučio sam se za to da pružim priliku svakome ko želi da napravi fotografiju sa mnom, da napravi razgovor o čemu god želi ili da jednostavno tek nešto sazna. To me je spasilo i zahvaljujući tome ja sam zadovoljan svojim životom. Otvorenim srcem kažem – meni su ispunjeni svi snovi!
U svojoj karijeri ste često nastupali u Nišu?
I pre nego sam počeo da pevam bio sam u Nišu. Vojsku sam služio u Pirotu. Moj prvi koncert 1975. godine je bio u Čairu. Već tada sam znao da je ovo grad u koji ću se često vraćati jer ima predivnu publiku. Posebno me raduje što su ovde ljudi prijateljski raspoloženi, dobri su domaćini i uvek su me lepo primili. Uvek sam proveo makar dan duže nego što je planirano u Nišu.
Za kraj, sta bi ste porucili javnosti kada su u pitanju osobe sa invaliditetom ?
U svakom slučaju mi smo njima dužni, pre svega, ljudsko razumevanje i nikada sažaljenje. Dugujemo im i sve ono što je potrebno svakoj osobi, bilo da je sa invaliditetom ili bez invaliditeta, otvoreno srce, otvoreni razgovor, to je ono što sve osobe vrlo rado primaju pa i osobe sa invaliditetom. Niko nema pravo da nam uskrati ljubav prema osobama sa invaliditetom. Upravo iz tog razloga želim sve da ih pozdravim, a ostalima da poručim – uklonimo barijere!
