Zdenko Kolar basista rodjen 1956. U Zemunu, jedan je od pionira novog talasa i suosnivač Idola zajedno sa Vladom Divljanom…
Detinjstvo u Beogradu tih godina i kako je mladi Zdenko provodio dane?
Pamtim Beograd kao tih grad, sa slabim saobraćajem. Nije bilo gužvi i zagađenog
vazduha kakav danas imamo. Deca su se igrala napolju, na ulici, u parkovima i niko nije
brinuo za našu bezbednost. Vozili smo bicikle po celi dan. U živom su mi sećanju jake
provale oblaka tokom jula i avgusta koje bi napravile ogromnu baru u školskom
dvorištu. Voda se brzo ugreje od vrućeg betona, a mi po njoj gacamo, trčimo, prskamo
se. Divota.
Kada je Rock’n’Roll ušao u vaš život?
Kad sam prvi put čuo Bitlse. Do tada sam slušao muziku koju su slušali moji roditelji
(Lola Novaković, Dušan Jakšić…). Kad sam prvi put čuo Bitlse, prvi put sam pomislio da bih i sam mogao da uzmem gitaru i da sviram. Nešto kasnije prodao sam bicikl i kupio
svoju prvu gitaru i počeo da sviram.
Kako je to biti ‘’ Idol’’?
Lako. Od prve probe sam znao da ćemo napraviti karijeru. Verovao sam u uspeh
benda bez nekog opipljivog razloga, jednostavno sam imao taj osećaj. Inače, ne smatram
sviranje nekog instrumenta izuzetnim. Svako bi mogao da postane solidan muzičar,
samo je potreban motiv i volja.
Pored Rock’n’Rolla i Idola svirali ste i sa Zonom B, odakle ljubav prema bluzu?
Pa bluz je bila meinstrim muzika 60-ih. Hteo ili ne, to je bila muzika koju si slušao
svuda. i Bitlsi i Stonsi su svirali bluz – obrađivali su Čak Berija, zar ne. Zato ja za sebe
kažem da sam celog života svirao bluz.
Jedno vreme ste vozili tramvaj u GSP-u, kako ste se snašli u toj ulozi?
Po raspadu Idola poželeo sam da odmorim od “šoubiznisa”, ako je ikad postojao kod
nas. Kako sam bio bez posla, bez svog dinara, a nisam hteo da se šlepam u nekim
drugim grupama, rešio sam da položim ispit za vozača tramvaja i prestanem da žickam
pare od roditelja za cigarete. I to je to, trajalo je nekoliko godina, upoznao sam neki
drugi svet među kolegama vozačima, a građani Beograda su mi se pokazali u “pravom”
svetlu. Ovo je priča za roman, a ne za jedan intervju.
Da li su ljudi ustupali mesto za sedenje u tramvaju onima kojima je to bilo potrebnije, a šta mislite kakva je danas senzibilisanost po tom pitanju?
Vučeš me za jezik, rekoh ti da je tu toliko različitih priča da se može roman napisati.
Mislim da je društvo u celini toliko devalviralo da se onaj obrazac ponašanja ne može
više nikad ponoviti.
Družili ste se sa Vladom Divljanom od detinjsta, hajmo malo o njemu.
Vlada je bio čudo. I ako mlađi od mene, on je taj motor koji je sve pokretao. Uvek je
bio pun ideja. I bio neverovatno uporan i istrajan. Čovek dostojan divljenja
Jugoslovenska muzika u vreme novog talasa rame uz rame sa zapadnim bendovima, da li je to tako bilo?
Tačno je da je 80-ih Jugoslavija imala sjajnu novotalasnu scenu. Mnogi su je poredili
sa engleskom scenom. Sigurno je tu bilo kvaliteta, a šta bi bilo da je neki od naših
bendova napravio proboj na zapad – ne znam. Znam da je u Poljskoj urađena jedna
kompilacija pesama Idola, Orgazma i drugih koju su izvodili lokalni bendovi i da je imala
veliki uspeh. Kompilacija se zvala Jugoton.
Visoko obrazovanje i Rock`n`Roll?
Ne vidim da je bitno. Muzički talenat ne poznaje škole, fakultete…
Pre neki dan je izašao album Zdenko i Magic Bush gde ste se oprobali kao pevač.
Moram priznati da sam se našao u situaciji u kojoj nikad nisam bio. Uvek sam kao član nekog benda delio sudbinu kolega, a sad sam ipak ja taj koji bi trebalo da donosi sam odluke. Valjda ću se snaći u toj ulozi. Doduše, ogromnu pomoć su mi pružili momci iz Medžik Buša, na čemu sam im zahvalan. Album je dobio naziv “Superheroj” i sniman je od jula 2021. do oktobra 2022. godine u studiju Magic Bush. Muzičku produkciju, snimanje i editing je potpisao Damjan Dašić. Miks je radio Vladimir Živković, studio 3i, a mastering – Goran Martinac, studio Croatia Records.
Autor: Gojko Agatonović