Autor: Milena Vidojković
Foto: Pixabay.com
Mesecima već svi govorimo o kovidu. O merama zaštite, mogućnostima da se zarazimo, o lečenju i posledicama. Nisam primetila, ili bar nisam vidno primetila, da govorimo o osobama sa invaliditetom i njihovoj zaštiti. Jer to nije isto kao kod ostalih ljudi. Osobe sa invaliditetom imaju mali milion prepreka koje svakodnevno savladavaju, a kovid je još jedna krupna, pri čemu treba imati u vidu i njihove bolesti, zbog kojih su izložene većem riziku od ostalog dela populacije.
Katalina Devandas, Specijalna izvestiteljka UN za prava osoba sa invaliditetom upozorila je da je malo toga urađeno da se osobama s invaliditetom pruže smernice i potrebna podrška za njihovu zaštitu tokom trenutne pandemije COVID-19, iako mnoge od njih spadaju u visokorizičnu grupu.
Da li se, u postojećoj situaciji, osobe sa invaliditetom osećaju zaboravljeno? Ne znam, prosto razmišljam logično. Mere ograničenja širenja virusa, kao što su socijalna distanca i samoizolacija, neizvodljive su za one koji se oslanjaju na podršku drugih da jedu, da se obuku, okupaju……A ovakva podrška je osnova za njihov opstanak.
Tu je na scenu treblo da stupe državni i organi lokalne samouprave. Jesu li? I jesu i nisu, imajući u vidu složenost ovakvog delovanja. U svakom slučaju nisu u dovoljnoj meri, već onako u hodu i prolazu, kako su se uostalom i druge stvari odvijale proteklih meseci.
Dosta su sebi pomogla sama udruženja osoba sa invaliditetom koja su se “samoorganizovala” i pomagala svojim ugroženim članovima. I pojedine lokalne samouprave su se, preko svojih volontera, uključile i pomagale osobama sa invaliditetom, ali u sklopu pomoći ostalim kategorijama stanovništva, kakve su stare osobe recimo. A to, ipak, nije isto. I mora se priznati – ni jedna država, pa ni naša, nije preduzela dodatne mere socijalne zaštite kakao bi garantovala kontinuitet podrške na bezbedan način tokom krize. Dodatna finansijska podrška je, takođe, veoma važna kako osobe sa invaliditetom i njihove porodice na bi postale još ugroženije, kako ih ne bi pogodilo siromaštvo. Jer, većina njih i inače živi u uslovima siromaštva.
Opet logično razmišljam – mnoge osobe sa invaliditetom zavise od usluga koje su trenutno obustavljene. Možda nemaju novca da naprave zalihe hrane i lekova kao ostali, da sebi priušte dodatne troškove dostavljanja na kućnu adresu. Države bi trebalo da imaju veću odgovornost prema ovoj grupi stanovništva s obzirom na strukturu diskriminacije kroz koju već prolazi.
Ne treba, takođe, zaboraviti da osobe sa invaliditetom imaju sve naše probleme, plus one koji su samo njihovi. Ponavljamo svakodnevno da nam korona utiče na psihu, i da smo postali anksiozni. Zamislite samo u kojoj meri mogu da budu anksiozne osobe sa invaliditetom, opterećena sada duplom izolacijom od sveta.
Korona virus ne samo da predstavlja pretnju zdravlju osoba s invaliditetom, nego i njihovoj samostalnosti. Recimo, personalni asistenti mogu da se razbole, a rizik bolesti i od njih zahteva izolaciju, što ugrožava podršku osobi sa invaliditetom. Te tako veći rizik za njih nije sama bolest, nego poremećaj u sistemu podrške. Da ne govorimo o tome da je preduzimanje preventivnih mera itekako otežano. Na putu im je medicinska birokratija sa kojom već imaju bogato iskustvo, ostvarivanje fleksibilnih usluga podrške……I sijaset drugih stvari, tako da je “uspešno pridržavanje izrečenih mera” za njih, po nuždi, na poslednjem mestu. Otprilike u rubrici ” Još to nam je trebalo”.
Osobe sa invaliditetom u postojećoj situaciji imaju (od najbližih) samo praktičnu i emocionalnu podršku. Kako da se ponašaju i pridržavaju mera, i kako da čuvaju sebe. Lako je to reći, kada nisi u njihovoj koži. Stoga je pitanje: “Da li su zabrinuti?”, suvišno. Panika nije opravdana, niti korisna. A zabrinutost je u ovakvoj situaciji njihov način života. Ne brine osobe sa invaliditetom strah od mogućnosti da se razbole. Brine ih nepostojanje sistema podrške, činjenica da nemaju na koga da se oslone. A svi dobro znamo da je najteže kada “nemaš leđa” onda kada su ti najpotrebnija.
