Autorka: Vesna Petrović
Pravni fakultet završio je sa prosečnom ocenom 9.76, bavi se sportom i na sportskim terenima postiže izuzetne rezultate, osvajač je mnogobrojnih medalja na državnim i međunarodnim sportskim takmičenjima, a ostvario je i svoj najveći cilj, zaposlio se sa diplomom koju je stekao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu. To je, ukratko, lična karta mladog Nišlije Stefana Stevanovića koji ima tek 25 godina. Od svojih vršnjaka se ne razlikuje ni po čemu, mada je još kao dvogodišnjak naučio jednu od najvećih životnih lekcija – da nema prepreka koje se ne mogu savladati, potrebna je samo velika želja i dobra volja! Tada su mu zbog tumora amputirana oba oka. To ga nije omelo da krene dalje, da završi osnovnu, potom srednju školu, Gimnaziju „Svetozar Marković“, jednu od najboljih u Nišu i Srbiji, a potom svoj život upotpuni i oplemeni i sportom.
„Rekao sam roditeljima: „Pustite me, želim sam“, jer ako ne pomognete sami sebi, niko vam neće pomoći. Moja porodica je meni svakako veliki oslonac, i prijatelji takođe, ali biti slobodan je nešto dragoceno. Kada je slepa osoba samostalna, onda je sve drugačije, onda je bliža ljudima, bolje je prihvaćena u društvu i ima veliku šansu da ostvari svoje snove, dok s druge strane, kada zavisite od nekoga, vi se dodatno ograničavate“, kaže Stefan.
Kao mladić počeo je da se bavi atletikom. Na državnom prvenstvu u trci na 400 metara trčao je do zlata. Onda je počao da igra golbal i vrlo brzo postao kapiten u golbal klubu „Nais“. Kada se zaposlio potpuno se osamostalio. Živi sam u Nišu, sam odlazi do posla i često ga građani Niša mogu sresti u gradu.
„Javio sam se na konkurs Kancelarije za mlade Grada Niša i primljen sam da radim kao pripravnik na poslovima unapređenja položaja mladih“, navodi Stefan. „Znam koliko se teško danas dolazi do posla i bio sam presrećan što sam primljen baš ja. To mi puno znači kako bih se potpuno osamostalio”.
Ali dok nije stigao poziv za posao, Stefan nije sedeo skrštenih ruku. Stalno je bio u potrazi za nekim radnim mestom. I tu je, kao i na sportskim terenima, došla do izražaja njegova upornost.
„Kada sam završio osnovne akademske studije upisao sam master, ali nisam prestajao da tragam za poslom. Želeo sam da radim i pored toga što imam obaveze na fakultetu. Doktorske studije su mi novi cilj koji želim da ostvarim. Kada sebi nešto postavim kao cilj, ne odustajem od toga“, ističe mladi Stefan.
Kako kaže, slepim osobama je danas dostupno mnogo toga što se učenja tiče, tu je govorni program, elektronske knjige, tako da nema izgovora. Nakon što završi i to što je zacrtao, upisaće još jedan fakultet – želi da studira španski jezik u Beogradu.
Stefan ne odustaje ni od sporta, pa svaki slobodan trenutak koristi da trenira sa svojim saigračima u klubu. To znači da četiri puta nedeljno po nekoliko sati provede na golbal terenu.
Mada je od druge godine slep, Stefan se retko kada oslanja na druge. Samostalan je u svemu i po tome je bio poznat još kao srednjoškolac kada je iz svog rodnog mesta Šarlinca kod Doljevca svakodnevno autobusom putovao do Niša na nastavu i nazad.
„I sada sve obavljam sam. Sam odlazim na posao i to pešice, sam odlazim do ustanova i institucija gde završavam obaveze koje imam, ali to važi i za treninge. Odlično se snalazim i u kući i na ulici i to mi je dodatno ohrabrenje kada sebi postavljam nove ciljeve u životu“, objašnjava Stefan.
Dodaje da je slepim osobama jako važno da se uklone barijere koje postoje u gradu, da vozači budu savesniji kada parkiraju automobile i ostave dovoljno prostora za njihov prolaz, kao i da trotoari imaju taktalne trake što olakšava kretanje slepim i slabovidim osobama.