Foto: Lična arhiva
Vuk Vidor je svetski priznat umetnik našeg porekla, koji danas živi i radi u Parizu. Završio je arhitekturu, ali nije arhitekta. Slikarstvo mu je primarna profesija. Umetnik je pop-art kulture i čovek širokih nazora, koje je bio voljan da podeli i sa čitaocima „Uklonimo barijere“ portala.
Nisam pobegao koliko sam sebi dao više vremena da vidim gde me to vodi. Kad imate 17 godina niste uvek sigurni koji je to put. Tokom studija se profilisala moja želja i bilo mi je jasno da me ipak više privlači umetnički život nego ceo proces u arhitekturi gde se godinama ide od konkursa do konkursa u nadi da će se jedan projekat realizovati. Bilo mi je bolje da zavisim od samog sebe i radim nešto gde sam ja sam taj koji vodi svoj život bez upliva drugih iako je to sa mnogo više neizvesnosti i rizika. I suštinski me je život umetnika više inspirisao jer sam bio okružen njima i to mi je izgledalo kao nešto idealno i slobodnije.
A kako se u vašu priču umešala istorija?
Vidor – Svi smo ili žrtve ili posmatrači istorije. Ja sam kao takav hteo da je uključim u ono što radim kao element mog umetničkog istraživanja i da bude povod za određene projekte koji su nastali kao reakcija na nju. Jedina relevantna umetnost je ona koja govori o svom vremenu na savremen način a pritom uspeva da dostigne neku univerzalnost i da istraje, da ostavi trag.
Neki za vašu umetnost kažu da nije dopadljiva. Šta je to kod Vas drugačije, ili bolje rečeno posebno u odnosu na druge umetnike?
Foto: Lična arhiva
V. Vidor – Ne mislim da treba da bude dopadljiva jer to možda podrazumeva da je “dostupnija” što mi je donekle nejasan pojam. Neke ideje i slike mogu da se prikazuju na snažan način i da imaju impakt kod gledaoca a da to rade sa visokim nivoom estetizacije i prikazivanja. Najbolje je kad nešto teško, duboko ili mračno uspevate da prikažete na atraktivan način, a da ne bude bukvalno. Mogu stvari da se rade frontalno kao i suptilnije. Važna je reakcija ili osećaj koji ta slika pokrene kod drugog. Ja se trudim da prikazujem stvari drugačije, kroz jezik koji bi bio moj ali koji je razumljiv kod svih.
Posebnost u stvaranju iziskuje i posebnost u inspiraciji. Gde je nalazite?
V.Vidor – Pojam “inspiracije” je meni nejasan. Neke stvari jednostavno dolaze spajanjem slika u glavi, procesom koji je uglavnom intuitivan. To su male sive kutije koje rade mimo svake kontrole i te konekcije su deo kreativnog procesa. Svaki umetnik ima svoj system, ali na kraju je rad sam po sebi taj koji stvara najviše mogućnosti i otvara nova vrata. Bez toga nema ničega.
Deo ste projekta „EKV Reload“. U tom projektu, meni se makar čini, imali ste određenu misiju. Zašto je, po Vašem mišljenju, Ekatarina Velika – velika u muzičkom svetu? Zašto ste želeli da je sačuvate od zaborava?
V.Vidor – Kao dizajner omota u ono vreme i nekoga koji je dao grupi neki grafički i vizuelni identitet bilo je važno da se taj identitet malo obnovi jer u ono vreme je sve rađeno bez kompjutera i sa vremenom su neki detalji mogli da se koriguju ili osveže tako da je to bilo lepo raditi. EKV je verovatno najbolja naša grupa svih vremena i to se vidi tako što su njihove pesme još uvek ne samo popularne nego imaju istu dimenziju i snagu koje su imale i onda. EKV je sad mit i to je nešto što može da se stvori samo prirodno.
Kao takva grupa EKV je deo naše opšte kulture i baštine i ne može da padne u zaborav. Njihove pesme su sada deo našeg identiteta.
„Sve vreme dajemo smisao životu, znajući da nas na kraju neće biti“ – rekli ste u jednom intervjuu. Nije li to malo obeshrabrujuća misao kod čoveka, posvećenog stvaranju?
Vidor – Ceo taj proces, možda sizifovski, davanja smisla životu je ono što definiše čoveka, a umetnika možda još više, jer se on suočava verovatno još jasnije ili bliže sa tom činjenicom. Kad se taj pojam apsorbuje, onda postaje prirodnija suština kreativnog posla, ideja da je ujedno potrebno ostaviti neki trag, neki znak svog postojanja na ovoj planeti u datom vremenu i da je to sve u svemu možda besmisleno. Umetnik realno stvara za sebe, naročito likovni umetnici jer je potencijalna publika uglavnom nevidljiva. Čak i kad prikazujete svoj rad publici on nekako nastavlja svoj put mimo vas. Nije više samo “vaš”. Tako da je verovatno motor stvaralaštva taj permanentni direktan konflikt sa apsolutnim znanjem da sve to ide u kontra smeru životnih ciklusa i da između početka i kraja treba nešto da ostane mimo osnovne prokreacije.
Je li bilo teško postati Vuk Vidor, pored poznatog i priznatog oca Vladimira Veličkovića?
V.Vidor – Ne, jer je sve išlo nekako prirodno i bez lutanja. Promena imena je bila tehnička stvar kako bi se izbegli neizbežni ili pomalo lenji stavovi ili komentari ili da se traže u mom radu elementi koji bi bili slični njegovom. Jednostavno je od početka bilo jasno da je on največi i da svako treba da gradi svoj put bez neke senke ili tega koji bi visio nad glavom. Uvek je sve bilo prirodno i nikad se nije mešao u rad osim kad bi kritički gledao ili davao savete što je i normalno. Mnogo njih nisam slušao ali sa vremenom neke stvari postaju jasnije.
Ovo je portal posvećen osobama sa invaliditetom. I naš je zadatak da uvek pitamo vas, iz sveta poznatih, da li i na koji način razmišljate o osobama sa invaliditetom? Da li uopšte, sa svojih pozicija, ikada na njih pomislite, i kako?
Foto: Lična arhiva
V. Vidor – Mislim da ljudi koji spadaju u tu kategoriju, a sam pojam kategorizacije mi smeta, nam daju brojne primere koliko je ljudski duh često jači od sudbine. Kad vidim koji su to poduhvati koji te osobe uspevaju da naprave to je za ogromno poštovanje. Ne govorim samo o sportistima koji se takmiče na fenomenalan naćin i to u skoro svim sportovima nego i svim drugim fazama života. U klasi mog oca na akademiji u Parizu je bila jedna devojka koja nije imala ruke. Samo do laktova iz kojih je izlazilo nekoliko prstiju. Ona je studirala crtanje i pravila fenomenalne radove koji su bili u rangu svih drugih studenata. Diplomirala je i danas nastavlja da radi i udata je sa decom. Mislim da je samo taj primer dovoljan za poštovanje i može da bude šablon za odnos prema svim osobama koje su u sličnim situacijama i čija borba može samo da bude uzor za sve ostale.
Autor: Gojko Agatonović
