Pošto je vežbanje sastavni deo mog života i svakodnevne aktivnosti sa istim sam počeo od samog rodjenja prvo u Tiršovoj, pa zatim u Ribarskoj banji jer je za mene jedini lek za moju bolest jeste rehabilitacija kroz vežbanje sa terapeutima i kupanje u lekovitim vodama.
Zbog moje bolesti sam svake godine išao na rehabilitaciju u Ribarsku banju, odakle sam se vraćao kući sa vidnim pomacima u svom fizičkom, mentalnom i zdravstvenom stanju. Vreme provedeno u banji sam koristio na najbolji mogući način, ali to ne bi bilo tako bez odličnih fizioterapeuta koji su pritom bili i psiholozi koji su znali od malena da mi usade tu diciplinu i volju za vežbanjem. Istu disciplinu smo moji roditelji i ja preneli kući. Svakim dolaskom iz banje je bilo sve više pomaka. Jedne godine se to ogledalo u penjanju uz stepenice, dok je druge godine bilo samostalno ustajanje sa poda. Bili su to veliki uspesi za mene i moju porodicu.
Mene bi svake godine po mom dolasku u banju preuzimao moj stric Zlatko koji je bio vrstan terapeut radi vežbanja. Zlatko je bio osoba koja je vodila najveću borbu sa mnom. I mogu vam sa sigurnošću reći da nije bilo lako ni njemu, a ni meni jer sam ja morao da pratim njegov tempo i rad, iako je bezbroj puta bilo naporno i veoma zahtevno. Ali se na kraju uvek video rezultat.
Sada ću vam ispričati jednu svoju priču iz kinezi sale u Ribarskoj banji., koja se desila jednom i više se nije ponovila.
Bilo je to tokom mog boravka u banji. Ustao sam tog letnjeg jutra, majka me je spremila i otišli smo na terapije. Bio sam bezvoljan, jedva sam hodao do kinezi sale. Kada sam ušao u salu stric Zlatko me je dočekao sa širokim osmehom govoreći “dobro jutro Djole, jesmo li spremni za vežbanje“ odgvorio sam “pa i ne baš“ i legao na krevet. Krenuo je polako da me zagreva, nakon čega su usledile ozbiljne i zahtevne vežbe gde sam ja namerno zabušavao. Zlatko je primetio i krenuo da me motiviše na njegov svojstven način, ali je od toga bilo slabe vajde. Zabušavao sam sve više i više, bukvalno sam se zezao, pa mi čak ni majka nije mogla ništa. Zlatko je primetio da ja namerno zabušavam i krenuo da me opominje. Nakon par opomena on se iznervirao govoreći mi“ Djole veoma si bezobrazan, ja te ostavljam, od sada ti vežbe radi Vesna“ i istog momenta otišao kod drugog pacijenta. Mislio sam da se šali, gledao sam ga kako odlazi tužnog lica dok je Vesna išla ka meni. Kada mi je prišla prenela mi je da se Zlatko veoma naljutio, ali joj je takodje rekao da ona prati moj pristup i zalaganje i sve to da mu prenese pa će on odlučiti da li će se vratiti da me vežba.
Narednih dana sam davao svoj maksimum dok sam vežbao sa Vesnom kako bi mu ona prenela pozitivne vesti o meni.Vesna tokom vežbanja znala da pohvali, gledao sam kako Zlatko vežba druge pacijente, a on bi povremeno pogledom gledao ka meni, što je za mene bio dodatan podstrek da vežbam što bolje i dokažem da mogu biti ozbiljan što su svi oni znali.
Nakon dva dana Zlatko je prišao i upitao Vesnu da li se Djole uozbiljio, ona mu je rekla da ne zna zašto me je ostavio jer ja vežbam i saradjujem perfektno. Zlatko joj je rekao da će se vratiti da me vežba i da vidi da li je to tačno. Bio sam veoma srećan zbog toga jer sam znao da sam uspeo da povratim poverenje, ali sam takodje znao da to moram i da dokažem.
Narednih dana sam ponovo pokušavao da probijem zabušavajući, ali bi mi Zlatko tokom vežbanja brojio 2,2,2. Ja bih ga upitao kada će da promeni broj, rekao je kada odradiš pravilno. Nakon toga više nisam pokušavao da zabušavam, već sam vežbao pravilno što je Zlatko primetio i iz dana u dan me hvalio. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Jednog dana mi je održao predavanje dok smo vežbali, što mi je dalo dodatnu snagu i podstrek za vežbanje i za dalje napredovanje kroz život. Rekao mi je da su moji roditelji odlično postupili sa mnom od samog rodjenja, jer su rekli mi imamo problem i radićemo na tome da ga rešimo i da ja to moram da cenim. Nastavio je Zlatko svoje izlaganje, a ja sam ga pažljivo slušao. Rekavši mi da ja moram ozbiljno da pristupim vežbanju kao i do sada, jer je to jedini lek za moju bolest, u suprotnom ako ne vežbam mogao bih da završim u invalidskim kolicima ili u najgorem slučaju da ostanem nepokretan. Zato moram da svojim svakodnevnim vežbanjem kod kuće, vojničkom disciplinom da podižem svoje fizičko stanje jer je to moj put do uspeha i delimičnog osamostaljenja. On je znao da ću ja ove reči uslišiti i da neću dopustiti da mi se sve to navedeno desi, jer je znao moj karakter,želju i volju koju sam pokazao tokom vežbanja u banji.
Te njegove reči sam shvatio veoma ozbiljno kao i moja majka. Dolaskom kući sam uz pomoć braće koji su profesionalni sportisti nabavio sprave i sobni bicikl i krenuo sa ozbiljnim vežbanjem. Majka i dan danas svake večeri radi vežbe na šakama na kojima se javljaju kontrakture zbog nedostatka mišića i nemogućnosti stiskanja pesnice.
I dan danas vežbam svakog drugog dana po 3 sata dnevno. Vežbe su veoma naporne i iscrpljujuće, ali me to ne sprečava da sam sebe motivišem i napredujem iz dana u dan.To je za mene veliko odricanje, ali sam shvatio da je to jedini put do uspeha i mog boljeg fizičkog stanja.Objavljivanjem svojih video snimaka sa vežbanja javio mi se veliki broj ljudi koji su mi slali veliku podršku i reči hvale. Bilo je i ljudi koji su mi priznali da su ih baš moji snimci pokrenuli da i sami krenu sa vežbanjem, što mi je dalo dodatan motiv.To je dokaz da je moja misija uspela.
Na samom kraju ovog teksta želim da apelujem na Saveze osoba sa invaliditetom kao i na same osobe, da se trebamo pokrenuti i zajedno raditi na tome da se pravilnik o banjskom lečenju promeni. Sadašnji pravilnik ne dozvoljava banjsko lečenje osobama preko 18 godina o trošku države jer većina osoba to sebi ne može da priušti iz sopstvenog budzeta. čime je obuhvaćen veći broj dijagnoza. Banjsko lečenje je neophodno svim osobama sa invaliditetom kako bi održavali svoje fizičko stanje i samim tim sprečili da bolest napreduje, dok bi kod oredjenih grupa fizičko stanje bilo znatno bolje nakon rehabilitacije.
Banjsko lečenje je potreba, a ne luksuz!
Autor: Djordje Mitrović
