Autor: Marko Todorović
Foto: Pixabay.com
Postojao sam u svim onim kafanama, u pogledu svih onih ljudi koji bi se opijali sa mnom. Tada sam dobro zarađivao. Bilo je brate svega. Živeo sam sa majkom, zamrzivač je bio pun tako da keva nije morala da brine. Imao sam običaj da po tri dana ne dolazim kući, nisam mario da li ona brine. Zašto bih? Imala je sve što joj je potrebno. Sada znam da sve to što je imala nije bilo dovoljno da pokrije samoću u kojoj se nalazila. Bila je odbačena. Da, ja sam je odbacio zarad pića i prijatelja koji bi se uhvatili za moj novčanik. Izvlačili bi iz njega hartije pravougaonog oblika, uzimali pića, opijali se, a zatim bi se uveče, kada se navrši dvanaest sati, odlazili svojim kućama da glume primerene muževe i brižne očeve.
Osim majke, nikoga nisam imao. Nisam imao simpatiju, ni ženu, ni ljubavnicu, nisam imao obavezu da polažem račune, da glumim primerenog muža, a glumu sam oduvek mrzeo. Međutim, ona me je čekala. Njena glava bi se napunila zloslutnim mislima. Onako umorna i stara, izašla bi u noćnu tminu i u noćnim dubinama, sa baterijskom lampom u ruci tražila svoga sina pijanicu. I nalazila bi me! Uvek bi me nalazila po šančevima i jarugama. Majka! Moja svetinja, jedina osoba koja me je uvek čekala, i čije me je oko uvek pratilo. Tada bi me, onako nemoćnog i nesposobnog za hod, ona vukla svojim staračkim rukama. Nije želela svoje čedo da preda mračnim silama smrti. A znam da je plakala i da nema noći da nije molila Boga da u ovu moju ludu glavu ulije barem malo pameti i razuma. I ja sam plakao! Zbog majke, zbog sebe, zbog sveta laži u kojem sam se našao. Tomas Vulf bi me lečio. Voleo sam njegov izuzetan stil, njegove likove sam doživljavao kao svoje prijatelje, često BiH sa njima u snovima razgovarao. Uvek sam ostao željan da pročitam kako na samom kraju knjige, Judžin izgovara tu čuvenu rečenicu: „Pogledaj dom svoj, anđele“. Nikada je nije izgovorio. A i zašto bih to očekivao? Da se obraćam jednom anđelu! Ja ne verujem u Boga. Od kako me je kaznio ovom bolešću ja sam postao strelac koji gađa Boga sa stalnim rezultatom promašaja.
Sećam se tog dana kada sam ostao nepokretan. Bilo je to baš na Vidovdan. Probudio sam se i nisam mogao da pomerim noge. Dakle, počelo je! Bolest je ušla u svoju poslednju fazu. Vrisnuo sam, jer šta sam drugo mogao? Nisam plakao, nije me to činjenično stanje toliko slomilo. Između ostalog to sam i očekivao. Očekivao sam da zauvek budem prikovan za krevet, da ne vidim sunce, ni ljude, ni sve ono što me je mnogo više slomilo nego sama bolest.
Ostao sam sam. To sam i želeo. Što dalje od lažnih ljudi. I svi su me tako lako zaboravili. Kome je potreban jedan invalid kao prijatelj.
Majka je ostala uz mene. Teško je podnela moju bolest. Video sam joj umor koji bi uvek pokušavala da sakrije. Majka, jedina osoba koja me voli. To je ona žena koja bi me po onim snežnim noćima tražila po šančevima. Sada znam kako joj je. Kako je biti usamljen, jer zidovi ne govore, a satovi monotono usporavaju vreme kada neizvesnost opseda misli.
Rekao sam majci da izbaci sve satove iz kuće. Želim da živim bez vremena, da budem čovek van vremena, da me ono ne dotiče. I majka je ispunila moj zahtev. Kupila mi je i jednu svesku koju koristim kao dnevnik i u kojoj sada ispisujem ove redove. U toj svesci čuvam uspomene, ono malo dana koji su bili upotpunjeni srećom i gomilu dana koje je pojela tuga.
Svom dnevniku dao sam i naziv, taj naziv postao je moja mantra. Mantra koja je učinila da postanem hladnokrvan i da zbog sveta ne lupam glavu, kako mi ovo malo pameti što sam majčinom upornošću dobio, ne bi iscurelo.
Namerno bih, kada bih dobio želju da nešto napišem, otvarao prvu stranicu svog dnevnika na kojoj je bilo velikim crnim slovima ispisano: „Svet je surov! Ljudi su surovi! Ko ih je*e, i njih i svet!“
Bolest je zagospodarila mojim životom, sada ona upravlja mojim željama. Neke ubija na licu mesta, neke mi ostavlja da sa poteškoćama ostvarim.
Imam jedan ritual na dnevnom nivou. Uvek, oko deset sati ujutru zamolio bih majku da me izvede u dvorište. Uprkos svemu uvek bih želeo da vidim taj komad neba obuhvaćen mojim pogledom. Često bih tada razmišljao o životu i pitao se zašto? Zašto je moj život pokorila bolest? A borio sam se, nije da nisam. Možda, jednostavno, nisam dovoljno davao sebe u toj borbi? Nebo sam voleo oduvek, čak i u onim trenucima kada bi mi alkohol oduzeo sposobnost normalnog hoda. Tada bih pao u šanac i posmatrao nebo, dok bi se u daljini čuo lavež pasa. Često bih tada isticao samo jednu jedinu želju, da, kada bih mogao da biram kakav bih život vodio, da bih ga sigurno podredio gledanju u nebo.
Prošlo je deset dana od kako nisam izlazio napolje. Ovog jutra sam zamolio majku da mi pomogne oko kolica i da me izvede u dvorište. Tu je postojala jedna ruža koju bih ja često gazio. Nesvesno, jer noge odavno nisu bile moje, sada su one imale drugog vlasnika, moju bolest. Pogledao sam u njenom pravcu. Sada je to bila prava lepotica. Uprkos svemu, ona je uspela da se izbori sa surovošću mojih nogu i da ovom surovom svetu podari najlepši cvet koji sam ikada video. Možda nisam video dovoljno cvetova, ali cvet ove ruže za mene je bio najlepši cvet. I shvatio sam! Tada mi se sunce osmehnulo, vetar je blago pomilovao moju kosu, a jedna ruža mi je pokazala želju života da uspe! Uprkos svemu! Život koji nadjačava smrt, život koji se ne predaje.
