Autor: Marija Jevremčević uklonimo barijere
Foto: Zlatko Kesler. privatna arhiva
Zlatko Kesler jedan je od naših najtrofejnijih paraolimpijaca, ali i sportista uopšte. Učestvovao je na 6 paraolimijada, na kojima je osvojio 5 medalja. Najsjajniju olimpijsku medalju, osvojio je 1996. godine u Atlanti. Na svetskim prvenstvima učestvovao je 4 puta, a osvojio je 5 odličija (pojedinačno i ekipno), na kontinetalnim prvenstvima učestvovao je 12 puta i osvojio 16 medalja. Njegovo ime dobro je poznato u svetu stonog tenisa, a mnoge generacije je motivisao i izveo na put uspešnih sportista. Danas obavlja funkciju selektora stonoteniske invalidske reprezentacije Srbije. Nosilac je najvećeg sportskog priznanja u Vojvodini, „Spartakove“ nagrade, i najvećeg sportskog priznanja u Srbiji, „Majske“ nagrade. uklonimo barijere
Sa gospodinom Keslerom razgovoarali smo o tome koliko su sport, motivacija i snaga volje bitni kako bi se prevazišli i pobedili mnogi problemi koje sa sobom nosi invaliditet. uklonimo barijere
Da li vam se često obraćaju sportisti kojima je potrebna motiivacija?
Veoma često, da li lično, na ulici ili putem društvenih mreža. Veoma su česte i emisije u kojima govorim o tome šta se može postići ukoliko imate motiv, želju i znate kako. Ali morate imati i osobe koje vam pomažu.
Kakav savet biste dali osobama sa invaliditetom koje još uvek ne mogu da se pomire sa činjenicom da će ostatak života provesti u kolicima, čega je potrebno da budu svesni?
Mnogi od nas se ni dan danas nisu pomirili sa “novonastalom” situacijom, ali su prećutno napravili dil da urade nešto sa onim čime raspolažu, a to je dobra volja i želja za dokazivanjem, ali i pokazivanjem svetu šta se sve može kad se hoće. Brdo rešenja postoji, na nama samima je da pronađemo ono pravo za nas. Ali na tom putu trebamo saslušati i ljude iz naše okoline jer je i njima u “interesu” da svi mi uspemo. Brže ili sporije, lakše ili teže zavisi kakvi su nam motivi. Najlakše je ostati u četiri zida i pitati se “zašto baš ja” i ništa ne pokušavati. Uspeh nije zagarantovan, ali kad do njega dođe veoma je lepo.
S obzirom na to da se sport koristi kao sredstvo lečenja, koliko je u Srbiji u praksi ostvarivo lečenje kroz sport, da li postoji dovoljno stručnog kadra sa osmišljenim programom, dovoljno terena i rekvizita za tako nešto? Šta biste Vi promenili?
Sport bi trebalo da se koristi kao sredstvo lečenja, ali nema se uvek mogućnosti, a ni prostora u rehabilitacionim ustanovama da se to i sprovede. Stručnog kadra baš i ne postoji. Veoma je teško nekad objasniti roditeljima (kad su deca u pitanju) ili osobi koja je tek nastradala da može da se bavi sportom, da će joj to pomoći, odnosno da roditeljima objasnite da je bitno da se njiihovo dete bavi sportom. Posle prvog momenta kad ih ubedite postoji onaj drugi, a to je neorganizovan prevoz za takve potrebe. A zatim su tu delimično prilagođeni objekti, ukoliko postoje rampe to ne znači da je i unutrašnjost prilagođena, a da ne pričamo o nekim sanitarnim čvorovima, svlačionicama i tome slično. U odnosu na pre sada je bolja situacija, ali još uvek ima prostora za unapređivanje svega. Što se tiče rekvizita tu je dosta dobra situacija jer svi sportovi osoba sa invaliditetom poseduju rekvizite, ali ne u svim sredinama tako da bi se i na tom planu u budućnosti trebalo raditi, ali gde se ukaže potreba, a ne po svaku cenu u svim sredinama. Osobe sa invaliditetom mogu da se priključe postojećim klubovima i da sa njima treniraju, bilo da je u pitanju atletika, stoni tenis, streljaštvo, plivanje… uklonimo barijere
Foto: Zlatko Kesler. privatna arhiva
Imaju li osobe sa invaliditetom dovoljno mogućnosti da se usavršavaju i napreduju kroz sport i kakva je paralela između Srbije i drugih zemalja?
U našoj zemlji omogućeno je osobama sa invaliditetom da se putem profesionalnog bavljenja sportom materijalno obezbede. Možda to nije adekvatno objašnjeno, ali država je donela uredbu po kojoj se na velikim takmičenjima, evropskom, svetskom i Paraolimpijadi, osvajanjem medalje dobija nagrada (novčana) i nakon navršenih 40 godina života stiče se pravo na nacionalnu penziju. To su dva momenta koje osobe sa invaliditetom, uglavnom, pokrenu da se bave sportom i da teže ka uspesima. Po ta dva momenta se jako mnogo razlikujemo od drugih, jer smo izjednačeni sa Olimpijcima. Država nas je izjednačila sa njima i time nam dala do znanja da se i naši rezultati isto vrednuju. uklonimo barijere
Koliko je bitna podrška zajednice? Na koji način građani mogu pomoći?
Podrška zajednice je veoma značajna jer su nam neophodna sredstva za rad klubova i saveza, ali nam isto tako pomažu i neke druge institucije. Prvenstveno mislim na sponzore, ali veoma veliku ulogu igraju i mediji koji nas prate i izveštavaju o našim rezultatima. Građani su ti koji nam daju vetar u leđa na svakom koraku.
Da li se izdvaja dovoljno sredstava za bilo kakav vid podrške u sportu za osobe sa invaliditetom?
Sredstva se dobijaju, od Ministarstva sporta i omladine preko POKS-a, od gradskih vlasti, pokrajinskih, od sponzora. Nisu to mala sredstva i mi uvek kažemo da smo zadovoljni jer je mnogo bolje nego što je pre bilo, jer nam je budžet svake godine veći ali je i sve više osoba sa invaliditetom koje se bave sportom. Sredstva su nam veoma bitna i koliko god da se dobijaju uvek se na kraju ostane “kratak” za neke aktivnosti. Često zbog finansija gledamo da putujemo svojim vozilima, jer nam je to jeftinije, a i mogućnost je da se povede veći broj igrača. uklonimo barijere
Koji su problemi sa kojima se susreću organizacije sportskog saveza?
Veoma često se ne nailazi na razumevanje nekih institucija u rešavanju zajedničkih problema. Mada je to sve ređe i ređe. A zatim su tu i finansiranja klubova u nekim sredinama pa se snalazimo kako znamo i umemo.
S obzirom na to da ste Vi jedan od naših najtrofejnijih sportista, možete li nam reći koja je to „tajna“ i način ostvarivanja zacrtanih ciljeva i postizanja uspeha?
Na samom početku najbitnije je odlučiti šta želite i koliko ćete sebe uložiti. Posle toga ide sve svojim tokom. Trenirate naporno, tražite najbolje rešenje, trenera, sparing partnera i turnire na koje idete. A kako vam rastu “apetiti” tako raste potreba i za sve jačim treninzima i turnirima. Ali u samom startu morate znati šta želite i koliko ćete sebe uložiti. Bez toga nema pomaka.
I na kraju, šta smatrate da je najbitnije u otklanjanju barijera koje postoje u društvu?
Barijera je sve manje i manje, jer sve više nailazimo na ljude koji nam žele pomoći i izaći u susret u rešavanju zajedničkih problema. Svima nam je u interesu da živimo zajedno.
