Uklonimo barijere 

Stanje u gradskom prevozu u Nišu iz ugla ljudi sa invaliditetom, svakako je za jednu što opširniju analizu. Ali je za bolje razumevanje od strane običnog čoveka, onoga sa čime se suočavamo u pokušaju da koristimo gradski prevoz, ipak najbolje da se napiše u formi bloga iz prvog lica. Običnom čoveku se blog prvenstveno i obraća. Običan čovek nam je prvi saveznik u cilju svake pozitivne promene za ljude sa invaliditetom. Običnog čoveka u ovom kontestu predstavlja svako ko nije direktno upućen u način funkcionisanja ljudi sa invaliditetom, ujedno i svako ko nas svesno ili nesvesno sprečava da ravnopravno sa ostalim sugrađankama i sugrađanima ulazimo u autobus i izlazimo iz njega. Svesno i nesvesno je središnja tema ove priče tako da u ovom početnom pasusu nećete naći tumačenje, odnosno upotrebu ova dva termina za potrebe ovog teksta. Autor će pre objavljivanja svakog svog teksta na ovom portalu zahtevati da na kraju uredništvo doda da stavovi izraženi u tekstu ne odražavaju nužno stavove uredništva portala. Ovo je izuzetno važno kako bi se isključivo na autora teksta prenela odgovornost, kako za napisane stavove, tako i za polemiku koju izvesno donese svaki dobro i iskreno napisan blog. Prvo lice je, u slučaju ovog teksta, čovek kojem se na dnevnom nivou utisci o stanju u gradskom prevozu u Nišu smenjuju od zadovoljstva do očaja. uklonimo barijere

Najpre bih o svesnom. Ono je mnogo opasnije po celo društvo, ma o kakvoj vrsti diskriminacije da se radi. Šire je poznato da svesna diskriminacija postoji, te ne mislim da sam posebno hrabar ako preuzimam ličnu odgovornost za napisanu reč. Ali je isticanje lične odgovornosti u ovom slučaju od suštinske važnosti iako sam prilično siguran da me utisak ne vara. Za potvrdu ili pobijanje utiska s kojim ćete ovde biti upoznati, potrebno je sociološko istraživanje i zato ovaj tekst nije u rubrici analize već u rubrici blog. Svesna diskriminacija je mnogo opasnija od nesvesne, zato što predstavlja jasno izgrađen stav koji je teško menjati. Promene su svakako moguće i u praksi ima mnogo svetlih primera. Za uspeh je potreban predan i uporan rad sa ljudima. Potrebna su i jasno zacrtana pravila ponašanja pojedinih službenica i službenika.

Onaj ko svesno želi da vas ponizi (čitaj: diskriminiše) uvek će imati spreman način za to. Neko ko se ne nalazi u našoj situaciji, možda ne može ni da zamisli koliko su dežurni diskriminatori kreativni u svom “poslu.” Najčešći izgovor za to što ne mogu u autobus, jeste da rampa ne radi. (Za neupućene, rampa je ploča ugrađena u pod autobusa, koja se otvori da premosti razliku u visini između trotoara i autobusa). Kada prepoznam diskriminatora i po izgledu vidim da rampa “radi” budem uporan da me neko unese u autobus. Ovo ne uradim da bih nekoga mučio već da dokažem diskriminaciju. Čim uđem, uhvatim rampu za ručku, podignem je i kažem svima “vidite da radi.” Ovo se može rešiti isključivim pravilom službe da rampe moraju biti u funkciji što stoji i u pravilniku o tehničkoj ispravnosti autobusa, ali se ne poštuje. Jednako važno je da u ugovorima o radu jasno piše da je obaveza vozača i konduktera da otvore rampu. uklonimo barijere

U ovom kontekstu, svesno odbijanje, da ja nesmetano koristim autobus, priprisujem osoblju, vozačima i kondukterima. Nisu ove dve uloge u našem slučaju uvek u saglasnosti. Nekada se bolje ponese vozač, nekada kondukter. Svakako je najgore kada su obe ove uloge uperene protiv moje uloge putnika. To što se neko od njih ponese bolje po mene, vrlo često ne promeni ishod. Dovoljno je da jedna osoba bude rešena da ja ne mogu da uđem. To je obično snažnije od dobre volje i ja onda ostajem na stajalištu da čekam sledeći niskopodni autobus. Ova reč niskopodni, dodaje na jačini očaja pošto u Nišu još uvek nisu svi autobusi niskopodni tako da se dešava da na minus deset ili plus četrdeset, sledeći autobus dočekam kroz jedan sat.

Ima obećanja gradskih otaca da će od sledeće godine svi autobusi morati da budu niskopodni.

Foto: Pixabay.com

Nesvesnu diskriminaciju prema nama čine putnice i putnici koji za razliku od nas, hodaju. Pokušaću slikovito da objasnim šta se tačno dešava, kako bih onima koji to čine skrenuo pažnju da odmah promene navike.

Kada nailazi autobus presrećete ga silaskom s trotoara na kolovoz kao da će vam pobeći. A neće, sigurno. Ovakvim ponašanjem onemogućite vozača da autobus približi uz trotoar kako bi ona već pomenuta rampa odigrala svoju ulogu, to jest premostila autobus i trotoar. S tim takozvanim presretanjem autobusa, mi ostajemo da čekamo sledeći autobus u nadi da se neki sledeći putnici neće ponašati kao vi. uklonimo barijere

Nadam se da se da smo se razumeli i da se slažemo u tome da ničim ne zaslužujemo da ostajemo na stanici po sat vremena na minus deset i plus četrdeset, čekajući šansu da se prevezemo od tačke a do tačke b.

Da apsolviramo temu. Nama je dovoljno da prevoznici drže rampe u ispravnom stanju, što uglavnom jeste slučaj. Od osoblja treba da zahtevaju da nam otvaraju rampe. A mi ćemo uporno raditi sa građanstvom na tome da ne presreću autobuse silaskom na kolovoz, kao da će im autobus pobeći, a neće.