Autor: Ivan Novković, fondacija PONS uklonimo barijere
Foto: Pixabay.com
Svima je jasno da živimo tu, gde su oduvek, a možda i zauvek, zakoni samo na papiru, da nam je potreban zakon o primeni zakona za sve oblasti. Mučimo se kao osobe sa invaliditetom da stignemo od tačke A do tačke B. Nepristupačni su nam trotoari, javne zgrade i javni prevoz. Ako i pokušamo da koristimo javni prevoz, velike su šanse da nas gledaju kao marsovce, da doživimo poniženje i stres, da jednostavno neko ne želi da nas primi u bus.
Kao organizovani pokret osoba sa invaliditetom u Srbiji, sa mnoštvom registrovanih udruženja, na javnoj sceni smo prisutni duže od tri decenije, a nismo otišli dalje od razgovora o arhitektonskim barijerama, nepristupačnim javnim zgradama i trotoarima. Svedoci smo da u većini slučajeva kada neko i pokuša da ih učini pristupačnim, to bude potpuno van zakona i propisa, bude opasno po život. Rampama koje naprave za nas, skejteri se bar raduju pa nam je privremeno toplo oko srca, dok se ne vratimo u realnost, da bez rizika dalje od kuće i samostalno ne možemo.
U razgovoru sa bezbroj ljudi, bez obzira da li imaju invaliditet ili ne, shvatio sam da uglavnom ne znaju kolika može biti moć pojedinca menja stvari na bolje. To znamo mi koji smo nešto i uspeli da uradimo u okruženju u kojem živimo. Ostaje to da kao pojedinci možemo da povlačimo dobre korake ka napred na lokalu, ali nam za punu primenu naših prava treba združena akcija onih koji stvarno hoće da rade, ali ne i onih koji samo žive od svog „rada“ (čitaj: dotacija sa raznih nivoa, od lokalnog do ministarstava). Ovih iz zagrade je mnogo više od nas. Zato i nismo otišli dalje od rampi.
Ovi redovi su zato namenjeni onim ljudima sa invaliditetom koji se još nisu oprobali u aktivizmu. Njima osim činjenice da pojedinac može da menja stvari ako ima jasan plan i volju, potrebno je do duše i nešto komunikacijskih veština. Ako vam bilo šta od ovoga nedostaje, tu su obuke i mi iskusne i iskrene kolege i koleginice, tu smo da vas na njih usmerimo. Ljudi su, bez obzira na to da li imaju invaliditet ili ne, uglavnom pasivni. Zašto? Uzeću za primer države EU. Ljudi jednostavno smatraju da su tamo u EU ulice i zgrade pristupačnije zato što je to neka druga, naprednija kultura, a da je to kod nas nemoguće zato što smo zaostalo društvo. Mi jesmo mnogo zaostali za EU, ali jedini razlog za to smo mi sami, a ne viši nivo kulture na Zapadu. Evo i zašto to tvrdim. Nigde na takozvanom Zapadu, nije se desilo da prava ljudi sa invaliditetom idu na bolje zato što je neko u vlasti kulturan ili uviđajan pa sve vidi šta treba da uradi. Do poboljšanja uslova života ljudi sa invaliditetom svuda i uvek došlo je isključivo usled pritiska i lobiranja onih kojih se to tiče. Nigde u razvijenom Zapadu, do obaranja ivičnjaka, ugradnje liftova, uvođenja servisa personalne asistencije, i tako dalje, nije došlo bez organizovanog pritiska osoba sa invaliditetom. O tome postoji mnoštvo pisanih, audio i video tragova.
Ako tražimo da se ne radi ništa o nama bez zna, onda se umešajmo u sve. Uvedimo teme koje se nas tiču u središte javnog i političkog života, u sve arene odlučivanja na svim nivoima vlasti. Naša upornost da to ostvarimo jedini je način postanemo vidljivi i važni za donosioce odluka. Kada god se obeležavaju datumi važni za osobe sa invaliditetom, razbacujemo time da nas u svakoj državi, po statistikama Ujedinjenih nacija, ima od 10 do 12%, a do sada taj važan podatak nismo iskoristili. To je, ljudi moji, 12% biračkog tela koje treba da stane iza svojih zahteva i ne miri se sa tim da je kod nas nešto nemoguće. Sve ćemo učiniti mogućim kada budemo snažnije insistirali na poboljšanju uslova života ljudi sa invaliditetom. Stepenica više je ravnopravnost u društvu koja neminovno dolazi kada donosioci odluka shvate da se mi zapravo jesmo sindikalno organizovali i da jednako preti kolaps sistema kada mi prestanemo radimo svoj posao i budemo njihova desna ruka, kao kada u štrajk stupe lekari ili učitelji.
Foto: Pixabay.com
Ovo čime se mi bavimo jeste prinudni rad. Godinama radimo od ponedeljka do petka, ali vidimo da se nismo makli dalje od početka. Sada je vrag odneo šalu. Mnogi od nas rade i vikendom, manje spavaju, neredovno jedu. Ali to je tako na ovom nivou razvoja naših osnovnih prava. Radeći u ovoj oblasti, mi smo u stvari na prinudnom radu, u borbi za slobodu kretanja, za to da je različitost bogatstvo i da nje ne treba niko da se plaši.
Zato je važno da apelujemo na sve ljude sa invaliditetom da se udružuju i aktivno i svakodnevno rade. U pitanju je vaš život. Vi ste eksperti kako ga treba urediti. Na raspolaganju su vam budžeti i drugi resursi u rukama donosioca odluka. Svojim snažnim argumentima, argumentovanim pritiskom ka njima, da nas je 12% koji o njihovim pozicijama u jednom trenutku odlučujemo, da znamo šta treba da se uradi, desiće se i kod nas ono što je u EU odavno postalo sasvim normalno da više niko ne mora da opominje. Visok nivo poštovanja naših prava tamo je postao praksa, u stvari deo sistema i oni sada mogu sve to da nadograđuju.
A mi? Mi smo na početku i što pre uzmemo stvari u svoj ruke, pre ćemo početi da živimo život dostojan čoveka i dvadeset prvog veka.
