Uklonimo barijere
Autor: Ivan Novković, fondacija PONS
Foto: Pixabay.com
Ljudi sa invaliditetom u našem okruženju, prinuđeni su da stalno dokazuju da žive ili žele da žive kao i većina ljudi oko njih. Od prava na slobodno kretanje preko prava na rad do prava na intimni život. Ista situacija je i sa našim slobodnim vremenom. uklonimo barijere
U glavama većine, naročito starijih sugrađanki i sugrađana je toliko predrasuda da mladi sa invaliditetom bukvalno prelaze trnovit put da najpre svojim roditeljima, a zatim rođacima i ostalim starijim ljudima na koje su usmereni na neki način, dokažu da su sposobni za samostalni život, intimu, seks, brak. uklonimo barijere
Sve ovo pominjem baš u kontekstu današnje teme, slodobnog vremena ljudi sa invaliditetom. Ako vas je sramota od roditelja, da u susednoj sobi u svoje slobodno vreme vodiš ljubav, zato što osim njih i komšije smatraju da vam to kao čoveku s greškom ne pripada, onda čitajte ili idite u pozorište. Šta drugo da vam kažem? uklonimo barijere
Iako su za ljude koji koriste kolica, ustanove kulture u Nišu kako tako pristupačne da možemo da se smestimo i pratimo sadržaj, ipak na nas i dalje gledaju kao Marsovce. To još uvek znači da nas malo i retko ima u javnosti, to jest da još uvek u Nišu iz mnogo razloga nemamo potpunu slobodu kretanja. Ljudi koji koriste kolica kako tako mogu u narodno i lutkarsko pozorište, simfonijski orkestar, bioskope, sportsku halu i na stadion. Oni jesu pristupačni. Još samo da to budu i ljudi.
Pristupačni su nam i mnogi kafići, do duše mahom od kasnog proleća do rane jeseni kada rade bašte, ali sve što je pristupačno rado posećujemo. Moram ovde ipak dodati jednu bitnu stvar zbog koje nekih ljudi sa invaliditetom nema često u gradu ili ne ostanu dugo. Niš nema nijedan pristupačan javni wc! Nemaju ga ni kafići ni ustanove kulture. Dakle, mladi sa invaliditetom hoće svuda, ali nemaju kako… Niko ne misli o tome. Moramo sami o tome da mislimo i sami da izdejstvujemo ono što nam u našem gradu nedostaje. Ali ako se opredelite za aktivizam i rešite da promenite ono što ne valja ili dodate u sadržaj ono što nedostaje, ne zaboravite temu s početka priče. Krenite s rešavanjem prepreka iz svoje kuće i ulice. Budite uporni u dokazivanju da i ljudi sa invaliditetom imaju pravo na intimu intimne odnose što jeste način kako da ulepšate svoje slobodno vreme.
Među osoba sa invaliditetom, malo je ljudi koji, iz mnogo opravdanih i mnogo više neopravdanih razloga koji ne pronalaze motiv da budu aktivni makar u cilju da njihovo najbliže okruženje menjaju na bolje. Ako ne mogu svojim ukućankama i ukućanima da objasne ono, kako će gradu i svetu da objasne sve drugo? Na žalost, nikako.
Soli na ranu dodaju one naše koleginice i kolege iz našeg pokreta, oni ljudi koji su aktivni isključivo za svoj džep. Prvo, slažem se da svako za svoj rad mora da bude plaćen, ali ne tako da opelješi samog sebe, to jest svoje udruženje. Da se razumemo, meni uglađenost nalaže da ih nazovem ljudima, a vi i ja znamo da je ta odrednica u njihovom slučaju teško odbranjiva.
Pokušali smo da budemo fini, reagovali za sve i svašta, ali verovatno nas je bilo malo, što sam već naveo. Budući da nas neće biti mnogo više u skorije vreme, moramo biti upadljiviji. To moramo biti i zbog toga što je naš čovek postao nezainteresovan za sebe, a kamo li za viši cilj. Upadljivost je rešenje, smešno ili ne, moramo tako. Mora neko da skupi hrabrost i za to. Izađimo u grad. Stanimo ispred javnih wc-a s transparentom „I NAMA SE PRIPIŠKI.“ Neki od nas su duhoviti, neki nisu, ali sigurno imaju nekoga ko jeste. Ako znate šta bi promenili, idite pred to, s transparentom s duhovitim sadržajem. Dosta je poruka, „HOĆU I JA U POZORIŠTE.“ To je suviše meko.
U Post skriptumu, ovog, upućenog vam pisma, moglo bi da piše: I kada vam Korega postane kolega, ne odustajte od onog u vašoj sobi.
