Uklonimo barijere: Nasilje nad osobama sa invaliditetom

Autor: Dr Filip Mirić

Foto:Pixabay.com

Nasilje je pratilac društva. Ono se javlja u svim epohama u različitim oblicima. Iako se svakom može dogoditi da postane žrtva nasilja, postoje društvene grupe koje su u većem riziku viktimizacije nasiljem. Ovde se izdvajaju osobe sa invaliditetom. Naime, postojanje samog invaliditeta čini da ove osobe često nisu u mogućnosti da pruže aktivan otpor zlostavljaču, kada je reč o fizičkom i seksulnom nasilju ili da uopšte prepoznaju nasilje (kada je reč o ekonomskom nasilju). Brojni međunarodni pravni akti pružaju zaštitu osobama sa invaliditetom od eksploatacije, nasilja i zlostavljanja. Najvažniji od njih je svakako Konvencija OUN o zaštiti prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom koja u čl. 16. detaljno uređuje mere za zaštitu osoba sa invaliditetom od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije (Tatić, 2006: 14). uklonimo barijere 

Pronalaženje pravog društvenog odgovora na nasilje nad osobama sa invaliditetom otežava mnoštvo njegovih pojavnih oblika. Najvidljivije i najlaše prepoznatljivo je fizičko nasilje. Nasilnici često polaze od toga da osobe sa invaliditetom ne mogu da se odbrane od fizičkog nasilja, što im neretko daje lažan osećaj snage i nadmoći. Osim fizičkog postoje i drugi oblici nasilja. Poseban društveni problem predstavlja nasilje u institucijama za smeštaj osoba sa invaliditetom. O ovakvim slučajevima, nažalost, obično saznajemo iz štampe i medija. Ovom vidu nasilja posebno su izložene žene sa inliditetom koje borave u rezidencijalnim ustanovama. Marijana Čanak iznosi podatak da „ u Srbiji 18 250 osoba živi u nekom obliku kolektivnog smeštaja, a preko 11 000 osoba prijavljuje da ima neki oblik invaliditeta. Polovinu ovih osoba čine devojčice i žene. Život u instituciji odlikuje nedostatak privatnosti, nemogućnost donošenja odluka o sopstvenom životu, društvenu isključenost i nepoštovanje osnovnih ljudskih prava i dostojanstva osobe, ali i visok rizik od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Iako ne postoje precizni podaci, većina žena sa intelektualnim i psihosocijalnim teškoćama u institucijama je lišena poslovne sposobnosti, što ih dovodi u situaciju da ne mogu samostalno da odlučuju o mestu stanovanja, svom lečenju, medicinskim intervencijama, trudnoći, roditeljstvu, partnerskim odnosima. Život u instituciji i starateljstvo ih dodatno dovodi u rizik od različitih prisilnih intervencija, kao što su fizičko sputavanje, izolacija, prekomerna upotreba lekova, uzimanje kontraceptivnih sredstava bez pristanka, sterilizacija, prisilni abortusi i odvajanje od deteta“ (Čanak, 2017).

Foto: Pixabay.com

Psihičko (emotivno) nasilje nad osobama sa invaliditetom uključuje dehumanizaciju i podcenjivanje osoba sinvaliditetom kroz verbalno ili neverbalno postupanje koje smanjuje njihovog samopoštovanja npr. laganje, ruganje, nazivanje pogrdnim imenima, prietnje, socijalnu izolaciju i zabranjivanje poseta, ponižavanje i sl (Milić Babić, 2009: 599) . Ovo nasilje je posebno pogubno jer je usmereno na psihu žrtve i na njenu samopercepciju  (Mirić & Vasiljević Prodanović, 2018:53).

Seksualno nasilje nad osobama sa invaliditetom uključuje neželjeno dodirivanje, sve vrste seksualnog napada poput silovanja, sodomije, razgolićavanja i fotografisanja (Milić Babić, 2009: 600). Ova vrsta nasilja je, sudeći prema malobrojnim istraživanjima veoma rasprostranjena. Istraživanje o seksualnom nasilju nad ženama s intelektualnim teškoćama koje je sprovela Elman (2005) pokazalo je da je stopa seksualne viktimizacije od 4 do 10 puta veća kod ove grupe žena u odnosu na žene bez intelektualnih teškoća. Isti autor naglašava da su žene s invaliditetom u 70% slučajeva bile žrtve seksualnog nasilja u nekom razdoblju svog života (prema Milić Babić, 2009: 601). Prema dostupnim informacijama, u Srbiji nisu vršena empirijska istraživanja o rasprostranjenosti ovog oblika nasilja nad osobama sa invaliditetom, te se može pretpostaviti da je kod ovog oblika kriminaliteta „tamna brojka“ velika, pre svega zbog straha samih žrtava da prijavljuju nasilnike.

Ekonomsko nasilje nad osobama sa invaliditetom je poseban oblik nasilja. Sastoji se u onemogućavanju osoba sa invaliditetom da koriste svoje prihode. Najčešće je reč o zaradi ili naknadi za negu i pomoć drugog lica. Kao izvršioci se najčešće javljaju lica koja brinu o osobama sa invliditetom i članovi njihovih porodica. Žrtve ekonomskog nasilja nisu samo osobe sa invliditetom, već i stara lica. Stare osobe imaju niz teškoća u pogledu prihvatanja svojih novih uloga u društvu, zbog radne neaktivnosti, penzionisanosti, komplikovanih porodičnih odnosa i nedostatka društvene podrške (Kostić, 2010: 48). Ako se tome doda i moguće prisustvo invaliditeta u starijem dobu, sasvim je jasno da lako može doći do različitih oblika ekonomskog nasilja.

Nasilje na radnom mestu (mobing) nad osobama sa invaliditetom je specifičan oblik nasilja koji se ne ogleda samo u nedavanju adekvatnih poslova radnicima sa invaliditetom, već i u stvaranju okruženja koje destimulativno deluje na njihovo dalje napredovanje. Ipak, ovaj oblik nasilja se najređe prijavljuje jer je veoma mali broj osoba sa invaliditetom u radnom odnosu (Mirić & Vasiljević Prodanović, 2018:53-54). Nasilje koje sadrži elemente više navedenih oblika predstavlja višestruko (mešovito) nasilje i poseban je društveni i viktimološki fenomen.

U literaturi su opisani  pojedini faktori koji doprinose viktimizaciji nasiljem kada je reč o osobama sa invaliditetom:

1. povećana zavisnost od pomoći drugih;
2. vrsta invaliditeta;
3. pol i dob žrtve;
4. uskraćivanje ljudski prava što dovodi do osećaja nemoći kod osobe sa invaliditetom
5. smanjen rizik od otkrivanja podstiče nasilje;
6. teškoće dokazivanja;
7. socijalna i društvena izolacija osoba sa invaliditetom pogoduju pojavi nasilja
8. predrasude o invalidnosti;
9. nedostatak informacija o efikasnim načinima borbe protiv konkretnih vidova nasilja;
10. ekonomska i svaka druga zavisnost žrtve od nasilnika;
11. niži nivo obrazovanja i

povećan rizik od institucionalnog zbrinjavanja (Milić Babić, 2009: 603-604)

Ovaj kratak pregled pojavnih oblika nasilja nad osobama sa invaliditetom i faktora rizika imao je za cilj da doprinese njegovom lakšem prepoznavanju i suzbijanju. Procesuiranje i sankcionisanje učinilaca krivičnih dela sa elementima nasilja je poslednje sredstvo za borbu protiv nasilja. Sa aspekta izgradnje istinski bezbednog i inkluzivnog društva podjednako su značajne i mere primarne, sekundarne i tercijarne prevencije. Pravi društveni i pravni odgovor na nasilje nad osobama sa invaliditetom treba tražiti u jedinstvu preventivnih, restorativnih i represivnih mera.

Izvori:

Milić Babić, M. (2009). Nasilje i osobe sa invaliditetom. Ljetopis socijalnog rada. Zagreb: Pravni fakultet u Zagrebu, 16 (3), 595-614.

Mirić, F. & Vasiljević Prodanović, D. (2018). Društveni odgovori na nasilje nad osobama sa invaliditetom. Ne nasilju – jedinstven društveni odgovor: Zbornik radova sa treće međunarodne naučne konferencije „Društvene devijacije“ , 52-59.

Kostić, M. (2010). Viktimitet starih ljudi. Niš: Pravni fakultet univerziteta u Nišu, Centar za publikacije, Beograd:  Izdavačko preduzeće “Socijalna misao”.

Tatić, D. (2006). Uvod u Međunarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Beograd: Centar za samostalni život invalida Srbije.

Čanak, M. Sprečavanje nasilja nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovam,  http://portaloinvalidnosti.net/2017/07/sprecavanje-nasilja-nad-zenama-sa-invaliditetom-u-rezidencijalnim-ustanovama/, pristup 07.09.2019.