Uklonimo barijere
Autor: Milena Terzić
Foto: Milena Terzić
Njegov život, bukvalno je put od trnja do zvezda. Ako postoji neko ko zna kako je biti na dnu bez kore hleba i izboriti se za „visine“ čoveka dostojne, i svu lepotu života, isključivo snagom svog uma i rada na sebi, to je onda Jovan Milić. Nišlija. Humanista. Borac za ljudska prava. Filantrop, koji nam priča o borbi sa sobom i za sebe, a potom i za druge, koji su na tom putu negde zalutali. Zajedno sa članovima svoje organizacije „Nađi Raula” („Find Raul“) pomaže onima kojima je pomoć potrebna, a ponos im brani da je sami potraže. Među njima ima i osoba sa invaliditetom. Njegova poruka je da psihički, ako već ne mogu fizički, preskoče sopstvene barijere, strahove, nedoumice, prigrle život takav kakav jeste i iz njega izvuku najbolje što se izvući može. uklonimo barijere
Odustajanje nikad nije opcija
„Dešavalo se za ovih osam godina rada Udruženja ‘Nađi Raula’ da smo pomagali OSI ali isto tako i osobama sa mentalnim poteškoćama. Sam centar ‘Mara’ više puta smo pomagali, čak i novčano od prodaje knjige koju sam izdao. Tim ljudima je možda najteže pomoći, jer su vrlo često jako demotivisani i u apatiji. Jednostavno, mi dođemo na par sati, budemo sa njima, njima bude lepo, nama zbog toga bude drago, onda mi moramo da odemo dalje, a oni nastavljaju da se suočavaju sa barijerama. To se ne menja. A prepreke, odnosno fizičke barijere, su brojne. Pomislite samo, kako bi bilo meni i Vama da smo recimo slepi, jer u gradu imamo problem i sa taktilnim stazama, koje su prema rečima onih koji ih koriste, a u to sam se i sam uverio, isprepletane na nekim mestima, pa osobe koje ne vide, ne mogu baš da se snađu i stignu do svog odredišta. Opet, s druge strane tu su ljudi afirmatori koji su odlučili da se izbore, recimo Helen Keler koja je i slepa i nema, ali je uz pomoć svoje vaspitačice i nekih pokreta koje je napravila, osetila lepotu životu i čak pisala knjige, a tu je i Dragana Rodić koja radi divna dela za OSI i za sam naš grad. Zato moramo svi zajedno da inspirišemo one druge, osobe sa invaliditetima, posebno one koje su često u lošem psihičkom stanju, da se trgnu. Jeste teško, ali one mogu i moraju da osete tu lepotu življenja. Potrebno je samo malo više truda, i našeg i njihovog…“
Nevolja nikada ne ide sama…
Radeći novinarski posao zavijen u sedam, a nekad i 77 kora, između ostalog, i u akcijama pomoći sa Milićem, autorka ovih redova je videla i shvatila, da nije retkost da na ista vrata i u isto vreme, zakucaju i bolest i siromaštvo (ono finansijsko). Mnogo je usamljenih, često i bez posla. Kao da jedna nevolja nije dovoljna… uklonimo barijere
„Ima ih u boljem finansijskom položaju, ali svakako ima i dosta onih na listi Centra za socijalni rad, i teško žive, treba im pomoć, a teško je dobijaju, znam da taj problem postoji. Oni zaista jesu diskriminisani u zajednici, a treba ih gledati rame uz rame sa drugim ljudima i pomoći im i u tom ekonomskom smislu.“ uklonimo barijere
Da sam vlast, na dan barem…
Koliko nas je barem jednom u životu, maštalo o tome – šta bi uradili da pomognemo onima kojima je pomoć najpotrebnija, da smo samo jedan dan na vlasti? Verujem, da samo mali broj nije. Jovan, podstaknut mojim pitanjem, šta bi učinio da može samo jedan dan bude vlast, bez mnogo razmišljanja, na prvo mesto stavlja taktilne staze za slepe. Ako već ne mogu da vide, da barem mogu da šetaju bez bojazni da će se u nekom momentu, pomenuta staza prekinuti, ukrstiti sa nekom drugom, a to, složićemo se, i nije nemoguće… uklonimo barijere
„Promenio bih taktilne staze, koje su prilično pomešane u nekim delovima grada, da ih ima više i da idu kako treba i naravno. Omogućio bih prilaz, odnosno arhitektonske rampe do institucija koje to treba da imaju po svim svetskim standardima. Treba dobra volja, između ostalog, da se primeti da ovaj problem itekako postoji. Ovde u Nišu imamo i Marinu Adamović koja prikuplja novac za bolesnu decu, za mlade ljude sa raznim problemima, za osobe sa invaliditetom, i kada recimo bi recimo poželela da ode da ga uplati na račun u zgradi glavne pošte Pošte nakon završenog dana, ona to ne može da učini jer nema prilaz do nje. Nema rampe, pa je onda prinuđena da se vozi do privatnih banaka. To nije nimalo lako. Tako da mi zapravo imamo osobu koja želi da pomogne i koja je tome posvetila život, a eto, ne može nesmetano da ode i da preda novac koji sakuplja od jutra do mraka.“
Koja je barijera teža, beton ili predrasuda?
“Psihičke barijere, odnosno predrasude, postoje takođe kada su osobe sa invaliditetom u pitanju, ali u manjoj meri u poslednjih nekoliko godina, kako mi se čini. Mada je činjenica, da je kod nas diskriminacija i dalje prisutna. Primera radi, kada prođe neka osoba u invalidskim kolicima, primećujem da je ljudi gledaju upadljivo, zagleđuju, a ima i onih kojima se drastično menja izraz lica što nije nimalo prijatno. Konkretan primer je čovek kome su amputirane obe noge, ratni vojni invalid, koji je često stacioniran kod Pošte. Gledam kako ga ljudi gledaju na nimalo prijatan način. Zamislite barem na tren, da ste vi on, i onda zamislite kako bi ste se osećali pod tim pogledima, a vi ste u biti, samo običan građanin, pogođen eto, takvom sudbinom.“ uklonimo barijere
Foto: Milena Terzić
Sreću uvek čine male stvari
„Ima ta neka iskra u očima, kod OSI u kolicima, posebno kod dece koja se nalaze u nekim institucijama, jer istina je da ih retko ko obilazi. Eto, ja na primer nisam ni znao da u Domu ‘Duško Radović’, ima posebno odeljenje sa decom u kolicima. Ta deca su bila toliko srećna što smo došli čak i što smo ih samo pomazili po kosi. Zahvalni su i za najmanje što im neko pruži i znaju da prepoznaju i cene i vašu ljubav koju im dajete i pažnju koju im poklonite. Što se tiče odraslih, naše udruženje ‘Nađi Raula’ imalo je jednu ženu sa invaliditetom zbog kojeg se otežano kretala, a kojoj smo pomagali. Ništa manje sreće, ljubavi, zahvalnosti nije bilo ni sa njene strane. To vas stvarno čini srećnim.“
Helen Keler, drugo ime za borbu
“Moja poruka osobama sa invaliditetom je da se bore. Da se bore pre svega za svoja prava. Nedavno sam pročitao vest da je Regionalna mreža Incijative mladih za ljudska prava, dobitnik prestižne nagrade za ljudska prava ‘Vaclav Havel’, koju od 2009. godine dodeljuje Parlamentarna skupština Saveta Evrope, a to je posle Nobelove nagrade, najvažnije priznanje. Retko koji mediji je to uopšte i objavio. Ali eto, borba se jednostavno, uvek isplati. Prosto, osobe sa invaliditetom moraju da se bore, neka im primer, ponavljam, bude jedna Helen Keler, koja je od detinjstva bila i slepa i gluva. Međutim, nakon velike borbe, naučila je da se sporazumeva sa okolinom, pa i da završi školu. Naučila je nekoliko stranih jezika, postala pisac i pedagog, a samim tim i medicinski fenomen u to vreme.“
Obrazovanje je moćno oružije
„Kada osetim da posustajem, ja se uvek setim citata Malale Jusufzai, oni mi pomažu da nastavim da se borim. Radi se o učenici iz Pakistana, koja je prkoseći talibanima osuđena na smrt, ali je preživela na čudesan način. Jedan od njenih citata, parafraziram, poručuje da su teroristi zapravo samo mislili da mogu da promene njene ciljeve i da zaustave ambiciju, ali time nisu promenili ništa u njenom životu, osim slabosti, straha i bespomoćnosti, koji su umrli, a umesto njih, rodile su se jačina, snaga i hrabrost. Ova njena misao se da primeniti na neki način, i na osobe sa invaliditetom. Da nikada ne odustanu od ambicija i obrazovanja, jer će im sutra puno značiti.“
Jovan Milić je imao samo jedanaest godina, kada je u njegov, i život njegove porodice, na velika vrata ušlo siromaštvo. Kao da je bilo neophodno da život servira baš toliko tešku priču, ne bi li Jovana naterao da sa žarom većim nego ikada do tada čita i proučava istoriju sveta. U tim knjigama je pronašao inspiraciju da se bori za bolje sutra. Nove patike, užinu u školi, izlaske, zamenili su Martin Luter King i Raul Valenberg. Mnogi mu nisu verovali kada je rekao da će učiniti sve da promeni ovaj okrutni svet. Nije čekao da neko drugi povuče nogu, sam je stvarao put…
Od tada je prošla cela jedna decenija, a Jovan je dokazao da snovi jednog hrabrog dečaka mogu postati stvarnost. Organizacija „Nađi Raula“, pomogla je preko 10.000 socijalno ugroženih, mahom mladih ljudi. A Jovan… Jovan je u međuvremenu napisao autobiografiju pod nazivom „I siromašni imaju san“, dobitnik je najveće nagrade Grada Niša „11. januar“, najmlađi je dobitnik odlikovanja predsednika Republike Srbije – srebrne medalje za zasluge u oblasti obrazovanja, javne delatnosti i humanitarnog rada. Prvi je diplomirao u svojoj generaciji, ali je istovremeno i prvi student Mašinskog fakulteta Univerziteta u Nišu koji je na kraju osnovnih studija umesto 240, imao 255 ESPB bodova. Diplomirao je sa ocenom 10. Diplomski rad je odbranio opasan tkanicom svoje prebake Ružice oko struka, i time još jednom pokazao koliko je zahvalan na svemu što je imao, što ga je oblikovalo i odredilo i dovelo tu gde je sada.
