Autorka: Vesna Petrović
Foto: Tijana Đorđević Ilić, privatna arhiva
Položaj osoba sa invaliditetom poslednjih godina se u gradu Nišu drastično promenio. Uklonjene su mnoge arhitektonske barijere, neke ustanove i instiucije su postale dostupnije. U okviru rekonstrukcija ulica postavljene su taktilne trake za osobe koje su slepe ili slabovide, a što je najvažnije i dalje se radi na poboljšanju kvaliteta života osoba sa invaliditetom. U prvi plan izlaze programi koji se odnose na njihovo zapošljavanje i kojima se podstiče obrazovanje. Tako je grad napravio iskorak kada se radi o radu sa osobama sa invaliditetom, a po nekim idejama je postao prepoznatljiv u Srbiji, recimo po personalnim asistentima i ličnim pratiocima. Iz godine u godinu novac u budžetu grada koji je namenjen socijalnoj zaštiti se povećava, a ove godine samo za 19 udruženja osoba sa invaliditetom izdvojeno je 22 miliona dinara. O tome šta je sve grad Niš učionio za osobe sa invaliditetom razgovarali smo sa Tijanom Đorđević Ilić, članicom Gradskog veća, resorno zaduženom za soscijalnu zaštitu.
Četiri godine radite sa osobama sa invaliditetom kao član Gradskog veća Grada Niša, dobro ste upoznati sa njihovim položajem, ali koji su to njihovi najveći problemi čije rešenje ne može da čeka?
– U zavisnosti od invaliditeta problemi su svakako teški i u pitanju je zadovoljavanje osnovnih životnih potreba do kretanja i socijalizacije i aktivnog učešća u društvu. To je bazični problem osoba sa invaliditeom zato su svi akti i zakonske regulative usmerene, ne samo ka tome da se uklone arhitektonske barijere i da se život učini dostupnim osobama sa invaliditetom, već je u pitanju i diskriminacija sa kojom se oni susreću upravo zbog svog hendikepa, a diskriminacija je i sama barijera kada čovek ne može da ostvari i zadovolji osnovnu životnu potrebu kao i sve ostale osobe. Zato su veoma bitni Zakoni koji su doneti prethodnih godina, a tiču se upravo zabrane diskriminacije, zatim zapošljavanja osoba sa invaliditetom i njihove profesionalne rehabilitacije. U tom smislu Zakoni su dobri i doneti su da bi se implementirali i svaka dobra implementacija Zakona i težnja ka stopostotnom implementiranju podrazumeva unapređenje položaja posoba sa invaliditetom i zadovoljavanja njihovih potreba.
Koliko je lokalna samouprava uspela da unapredi odnos sa osobama sa invaliditetom i da im se približi u rešavanju osnovnih i ostalih životnih problema. Čini se da je u tom pravcu grad Niš napravio nekoliko koraka napred?
– Negde smo se kao lokalna samouprava trudili da se približimo osobama sa invaliditetom, da shvatimo njihove potrebe, da uđemo u njihovu kožu i negde razumemo sve ono što ih muči, a dosta toga je na spisku. Zbog toga smo se trudili da se nivo implementacije Zakona podigne na lestvicu više, ali je prosto bilo nemoguće da rešimo sve probleme jer ih je mnogo bilo. Lokalna samouprava je donosila razne mere i programe koji su usmereni ka unapređenju života osoba sa invaliditetom, zato je grad i finansije, kada je budžet u pitanju, usmerio ka afirmisanu udruženja koja okupljaju osobe sa invaliditetom. Ta suma se povećavala iz godine u godinu za njihove programe i programske aktivnosti. Grad trenutno finansijski podržava 19 udruženja i sredstva koja su opredeljena u ovoj godini iznose 22 miliona dinara. Kada povučemo paralelu sa godinama koje smo zatekli to je za oko 10 miliona više sredstava. Politika Grada je bila da se stabilizuje budžet i finansije i onda da se krene sa rešavanjem problema, a oni se mogu rešiti samo ukoliko ste dobro sagledali potrebe građana i u tom smislu donosili odluke i programe koji su se odnoslili na unapređenje određenih kategorija građana. Nisu samo osobe sa invaliditetom ranjiva kategorija. U prvim godinama su, ipak, prioritet bile one jer su imale ogromne probleme.
Foto: Tijana Đorđević Ilić, privatna arhiva
Zahvaljujući stavu koji je lokalna samouprava, odnosno grad, zauzeo po ovom pitanju, Niš je brzo prepoznat po uslugama namanjenim osobama sa invaliditetom koje su se našle u sistemu proširenog vida socijalne zaštite?
– Kada se radi o uslugama intencija grada je bila da se uvedu nove usluge za osobe sa invaliditetom koje će se naći u sistemu socijalne zaštite i biti podržane od strane Skupštine grada i od strane lokalne samouprave, a ne projektne aktivnosti koje su trajale određeni period. Pre svega to su personalna asistencija i lični pratioci koji su bili projektno finansirani, a sada su usluge proširenog vida socijalne zaštite na nivou grada i to traje već dve godine. To je podrazumevalo i formiranje Komisije koja će sve dospele prijave kada se raspiše konkurs da sagleda i na osnovu bazičnih i posebnih kriterijuma rangira korisnike i donese konačnu listu. Sada imamo 44 personalna asistenta osoba sa invaliditetom koje su podržene ovom uslugom i 14 dece koja imaju podršku ličnih pratioca. To podrazumeva i povećanje iznosa u budžetu, gde je za ovu namenu grad izdvojio 40 miliona za personalne asistente i 10 za lične pratioce. Statistika pokazuje da je bilo svega tridesetak personalnih asistenata 2016. godine, a 6 mališana je bilo podržano ličnim pratiocima. Grad je na taj način preuzeo obavezu da sve one koji se jave, podrži finansijski, bez obzira na njihove mogućnosti jer usluga važi za sve kojima je ona potrebna. Naravno, uvek se prati mogućnost grada, ali je ovo bio prioritet kada je bilo reči o usvajanju posebnih usluga.
Grad je dosta učinio i po pitanju uklanjanja arhitektonskih barijera, a radi se i na tome da se prevaziđu i barijere u glavama ljudi pa i kod osoba sa invaliditetom. Šta je najvažnije uraditi da bi se u tome uspelo?
– Nije lako srušit ni arhitektonske barijere, ni barijere u glavama ljudi i na tome svi timski radimo. Kada krenete sa uklanjanjem aehitektonskih barijera shvatite da mnoge institucije nisu u vlasništvu grada i grad tu ništa ne može da učini, neke od onih koje su u vlasništvu imaju imovinsko-pravne probleme, pa to gradu ponovo veže ruke. Onda ne možete da urušite ni jednu barijeru godinama, a to želite i grad je izdvojio novac za to. Zbog toga je to teško, ali je mnogo teži, ali baš mnogo teži posao prevazići barijere u glavama ljudi i podići svest kod svakog građanina da na osobe sa invaliditetom gleda kao na sebi ravne. Problem je podići i svest kod osoba sa invaliditetom i steći poverenje u smislu da smo svi mi iz lokalne samouprave, iz grada, tu da brinemo o njima i da grad daje sve od sebe da problem bude rešen. U prvim godinama rada sa osobama sa invaliditetom fokusirali smo se na to da im pokažemo da je grad tu da rešava njihove probleme. Bitno je bilo da steknu naše poverenje, da vide da želimo da im pomognemo. Taj pokušaj, to zalaganje da se problemi reše, utiče na sticanje poverenja.
Za četiri godine primili ste preko 11.000 građana koji su imali probleme i zajedno sa lokalnom samoupravom pokušavali da ih reše?
– Za četiri godine smo imali 11.960 individualnih prijema građana sa kojima sam razgovarala zajedno sa gradonačelnikom. Neke probleme smo uspeli da rešimo neke ne, jer nije bilo realne osnove za to. Ali smo pokušali, a ljudima to mnogo znači makar bili samo i saslušani. To je negde i politika grada i gradonačelnika koji je insitirao na ovim prijemima, a koji je i sam primao građane, čuli smo njihove probleme i pokušali da ih rešimo. Mnoge probleme smo rešili, neke nismo, ali građani su bili saslušani. Ponekad su to bili rešivi životni problemi, da se premosti neki životni period, ponekad složeni, van naše ingerencije, ali nismo odustajali ni od njih. Pisali smo ustanovama i institucijama, tražili moguća rešenja, ponovo i iznova slali dopise. Ljudima to znači kada vide da u lokalnoj samoupravi mogu da imaju partnera kada im je pomoć potrebna.
Sa dolaskom nove lokalne samouprave nastao je mir među udruženjima. Šta je dovelo do toga?
– To je rezultat toga što nismo pravili razlike, zato što nije bilo prioriteta ili argumenata koji će prevagnuti u odnosu na druge. Nije bilo diskriminacije. Sve smo sagledavali podjednako i to je, verujem u to, osnov i za celo društvo – ne praviti razlike jer smo svi jednaki i svakako će rezultati biti postignuti. Mi ne možemo biti harmonično društvo, ali svakako ćemo se zalagati i svojom prirodom ići ka tome. Zbog toga su jako važni ljudski resursi kada je u pitanju bilo koja funkcija. Priroda čoveka je jako važna za donošenje mnogih odluka, a čini mi se da je najvažnije ne praviti razlike. Mislim da smo uspeli u tome.
