Foto: lična arhiva
Autizam je složeni razvojni poremećaj koji se ispoljava kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija. Najčešće se otkriva tokom prve tri godine života. Da bi osobe sa autizmom mogle da se obrazuju i rade, potrebna im je svesrdna podrška porodice i okoline. Za autizam ne postoji jedan univerzalan program i neophodno je da svi učestvuju u ranoj intervenciji, čime se značajno može poboljšati kvalitet života autistične osobe.
Inkluzija autistične dece je od presudne važnosti za njihovo odrastanje i uklapanje u normalnu sredinu.
Tadija Lazarević, koji se po rođenju razlikovao od ostale dece i postavljena mu je dijagnoza – autizam, danas pohađa redovno Osnovnu školu „Ćele kula“, ali posle mnogo truda njegovih roditelja koji su konačno osnovali i Udruženje za pomoć osobama sa autizmom GUPOAN.
– To je Udruženje, koje je nastalo 2008. godine i moji mama i tata su ga stvorili jer su primetili da ja ne mogu da pričam kao ostala deca. Napravili su ga da pomognu meni, a onda su pomagali i drugoj deci – priča nam Tadija.
Foto: lična arhiva
Tamo nam je mnogo lepo. Imamo likovne radionice, interaktivnu tablu, igračke, pribor za crtanje – svašta nešto što nam pomaže da se razvijamo kao ostala deca. Ja lično volim da crtam, nešto avanturistički, brodove, građevine, zalaske sunca… mesta koja bih voleo da posetim kad odrastem, zato što mnogo volim da putujem. Želeo bih da postanem turistički vodič kad odrastem. Najviše bih voleo da posetim Pariz, zato što želim da vidim Ajfelov toranj, da upoznam nekog francuskog fudbalera i jedem francuske kroasane, oduševljeno nam iznosi svoje planove Tadija Lazarević.
Dok je još bio mali i dok su ga roditelji učili svemu, usput su mu kazali i da se on razlikuje od ostale dece. Tadija je to shvatio na svoj način. Smatra da je prepametan i da može sve što poželi, samo ako hoće. To su mu rekli i nastavnici i pohvalili ga zbog aktivnosti na časovima.
Foto: lična arhiva
Tadija, pored ostalih predmeta, jako voli i fizičko vaspitanje. Sa tri godine počeo je da igra fudbal. Zanimalo nas je šta Tadija radi kada se vrati iz škole.
– Pa prvo operem ruke i sve što me je mama učila, onda uradim domaće zadatke, ponekad malo igram i igrice na telefonu, ali najviše volim da izađem napolje i igram se sa drugarima. Imam ih puno. Ne samo drugara iz škole, već i iz ulice, sa kojima se svakodnevno družim. Igramo se svakojakih igrica, a ponekad se dogovorimo pa svi zajedno uradimo i nešto korisno.
Ako Tadiji ne uspe da postane turistički vodič voleo bi, kaže, da postane novinar ili voditelj na nekoj televiziji. On bi da mi uzme zanat. A sto da ne? Pričljiv je i elokventan, što nije svojstveno deci sa autizmom. Odličan je u školi koju pohađa sa ostalim vršnjacima od kojih se, kako se smatra, razlikuje. A delima pokazuje da se ne razlikuje. Igra fudbal i vrlo je druželjubiv, što se takođe ne uklapa u sliku dece sa autizmom. Zna, bez zadrške, da odgovori na svako pitanje i ima planove.
Foto: lična arhiva
Pa po čemu se onda Tadija Lazarević razlikuje od ostale dece? Ja ne znam, i ne bih znala da mi nije pre početka razgovora to rečeno. Ali, posle priče sa Tadijinom mamom i Tadijom, shvatila sam koliko je autizam specifično stanje. I od kakve je važnosti rad sa takvom decom i njihovo uključivanje u normalan zivot. Tadija je sve to imao, i evo ga – izrastao je u normalnog dečaka. Kad malo bolje razmislim, možda se on i razlikuje od ostale dece. Zaista je prepametan.
Autor: Milena Vidojković
