Foto: Lična arhiva
Željko Marinović je muzičar svetskog kova koji nastupa pod umetničkim imenom Nick Z Marino, klavijaturista i pevač čuvenog Yngwie Malmsteen’s Rising Force benda, te sopstvenog power metal sastava NZM (sa kojim je objavio tri albuma).
Drago mi je Željko, što mogu da razgovaram sa nekim iz našeg malog Negotina koji se vinuo u visine, „sanja američki san”, ali je ipak naš. Jesi li zaboravio svoj Negotin i prve korake koje si u muzici načinio tamo?
Marinović – U Negotinu mi je cela familija i odlazim u Srbiju barem jednom godišnje u proseku. Negotin i Negotinsku Krajinu nosim u srcu. Negotin je inače grad muzike, rodni grad našeg najvećeg horskog kompozitora Stevana Mokranjca. U Negotinu sam išao u muzičku školu i svirao rock muziku sa bendovima. Odatle je sve počelo…
Krenulo je lepo, rekao bih. Postao si popularan među klincima. Nije li to bilo dovoljno za čoveka tvojih godina?
Marinović – To je bilo pre 30 godina. Koliko se sećam, oduvek sam sanjao do odem u Ameriku ili jednu od zemalja gde rock muzika ima duboke korene i veoma je cenjena. Drugi razlog je bio građanski rat i velika ekonomska kriza početkom 90-tih. Treći razlog je bila devojka s kojom sam tada bio u vezi i koja me je povukla na zapad.
Bilo je i nagrada, ako se ne varam pobedio si na festivalu „Beogradsko proleće”.
Marinović – Tačno, 1991. Na 30. Jubilarnom Begradskom proleću osvojio sam prvu nagradu stručnog žirija zajedno sa svojom tadašnjom lepšom polovinom u duetu Sanja i Željko i pesmom “Neka te zvona probude”
Foto: Lična arhiva
Bez obzira na sve, Željko se otisnuo u svet. Austrija, Nemačka i konačno Amerika, gde si se zadržao. Što si pobegao od nas, šta te je vuklo?
Marinović – Davne 1990. sam proveo tri meseca u Torontu, Kanada. Tu sam osetio potencijal i moć severnoameričkog kontinenta za muzički bisnis. Malo ko zna, ali tamo sam imao ugovor da budem pevač u kanadskom rock bendu. Zbog ličnih i drugih razloga odlučio sam da ne potpišem ugovor, što je bila velika greška. Vratio sam se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Sledeće godine je izbio građanski rat. U Kanadi sam shvatio da imam dovoljno talenta i mogućnosti da ostvarim karijeru preko bare. 1991. u oktobru napuštam Jugoslaviju sa jednim ciljem, da ponovo dođem na severnoamerički kontinent. Međutim, zbog rata i sankcija to nije bilo lako. Da bi došao do Amerike, proveo sam neko vreme u Nemačkoj i Švajcarskoj. U Austriji sam ostao par godina dok nisam konačno dobio vizu za Ameriku.
Bio si totalni anonimus kada si otišao u Ameriku, a vrlo brzo po odlasku nastupio pred 200.000 ljudi. Kako si se tada osećao? Je l` to taj san, koji si počeo da sanjaš?
Marinović – 1995. stižem u Ameriku. Posle par meseci u Los Angelesu i Njujorku konačno se situiram u Juznoj Floridi. Znam da zvuči neverovatno ali je meni stvarno sve delovalo kao san. Imao sam i dosta sreće. Doblo sam “Zelenu kartu” na lutriji što je rešilo sve probleme sa papirima. Kao prvo Florida je subtropski raj na zemlji. Večito leto i topli okean i predivna priroda su odlučili da je to zemlja gde cu provesti ostatak svog života. 1995. i 1996. sam svirao u lokalnim sastavima. Za novu 1997. godinu imao sam svirku u kući Gianni Versae-a. Gosti su bili jako poznate ličnosti kao Madonna, Jack Nickolson, Johnny Depp, Donatella Versace, princeza Diana i tako dallje. Te iste godine dobijam audiciju za klavijaturistu Kc and The Sunshine Band. Sećam se da još nisam bio naučio ceo materijal kako treba. I naš treći koncert je bio u Texasu pred 150-200 hiljada ljudi. Imao sam tremu. Posle toga svaki nastup je izgledao mali i lak. Sledećih 10-tak godina provodim na konstantnim turnejama širom sveta i Amerike. U proseku 120 koncerata godišnje i 5 miliona kilometara u vazduhu. 2009. se pridružujem Malmsteen-u sa kojim sam i trenutno.
Pitam ja sada svašta, jer ne mogu ni da pretpostavim šta je sve stalo u dve i po decenije tvog američkog života. Pa ću kratko – je li taj put bio težak, jer spolja se vidi samo ono što je lepo i što se zove uspeh?
Marinović – I meni sada igleda da je sve bilo lepo. Ipak, kad bolje razmislim, postoji cena da bi se opstalo sa svim tim slavnim ljudima. Treba imati mnogo strpljenja i čelične živce da bi se izdržala psihička presija. Svi ti uspešni muzičari sa kojima sam svirao imaju neobičan karakter. Isto tako, biti na turneju po 2-3 meseca je i veliki fizički napor. Mnogi odustanu. Treba biti snažan, uporan i podneti stres. 2016. sam postao klavijaturista Generation Axe gde sam pored Yngwie morao da dilujem i sa Steve Vai, Zakk Wylde, Nuno Bettencourt. Svaki koncert je 3h i 45 minuta. Probe su po 5 sati dnevno. Kad dodaš umor od putovanja i neispavanosti teško je sve to izdržati. Međutim osećaj na sceni i zadovoljstvo uvek ti daju dodatnu energuju da istraješ.
Foto: Lična arhiva
Svakako nije mala stvar biti pevač i klavijaturista za veličinu poput Yngwie Malmsteeena?
Marinović – Jako sam ponosan na to sto sviram sa Malmsteenom. Njegova muzika je kompleksna i snažna. Adrenalin je uvek na maksimalnom nivou. Mesavina Heavy Metal-a i klasične muzike je formula koja i mene inspiriše.
Svirao si i pevao sa mnogima iz vrha. Koliko je to važno za napredovanje čoveka poput tebe. Da gradi svoj put učeći od drugih, a ne kopirajući ih?
Marinović – Muziku koju komponujem je moja lična inspiracija. Trudim se da ne kopiram nikoga.
S vremena na vreme gostovao si i u Srbiji?
Marinović – 2019. sam imao 3 koncerta u Srbiji. Zemun, Kragujevac i Negotin. Bilo je fenomenalno jer mi je prateći bend bio iz Beograda. To mi je bio prvi nastup posle mnogo godina na domaćem terenu. Veoma emotivno. Ove godine 26. juna sam nastupao sa Malmsteenom na Arsenal Feste u Kragujevcu. Bio je to izuzetan osecaj da pozdravim 11.000 ljudi na Srpskom.
Foto: Lična arhiva
Jesi li stranac kada dođeš ovde, ili si ipak naš?
Marinović – Ne osećam se strancem. Imam dvojno državljanstvo. Ovde ima dosta Srba i imamo predivnu crkvu u Majamiju. Cela poenta Amerike je, što sve vere i nacije zadrže svoj identitet. Ovo je planeta Zemlja u malom. Imaš veliku slobodu i niko te ne primorava da se asimiluješ. Kad dođem u Srbiju osecam se normalno.
Šta ti se ovde, u Srbiji, najviše dopada?
Marinović – Klopa i zabava. Volim Beograd, Skadarliju i Đerdapsku Klisuru. Normalno i svoj rodni grad Negotin…
Pošto je ovo portal za namenjen osobama sledi još jedno pitanje. Imaš li kakvih iskustava sa tim osobama, i šta generalno o njima misliš?
Marinović – Mislim sve najbolje…
Autor: Gojko Agatonović
