Foto: Brajan Rašić, Autor slike Alisa Matović po fotografiji Jane Rose
Teško da se može naći muzička zvezda koju Brajan Rašić nije gledao kroz objektiv svog fotoaparata. Naš, srpski fotograf, je pre pola veka Beograd zamenio Cirihom, potom i Londonom, gde se je zadržao, i ostao. Ima dve ljubavi u životu: fotografiju i rokenrol. Ni jedne se nije odrekao, već ih je vešto spojio i na tom spoju gradio svoj posao. Ili ljubav, svejedno je.
Autor je na stotine hiljada fotografija poznatih muzičara, poput Dejvida Bouvija, “Rolingstonsa”, “Oejzisa”, Ozija Ozborna, Tine Tarner, Ejmi Vajnhaus, Tejlor Svift, a samo “mali deo”, njih preko 100.000 i ovog trenutka prodaje najčuvenija agencija na svetu.
Eto, ta veličina od čoveka, pristala je da i sa nama podeli misao i priseti se nekih trenutaka u životu.
Mnogo me zanima gospodine Rašiću kako je sve počelo. Dok smo klinci, uvek sanjamo da postanemo veliki. A Vi, jeste li Vi imali velike snove na početku?
Rašić – Ne verujem. Ne. Slušao sam muziku, gledao sve moguće koncerte kod nas, vremenom počeo da na iste unosim fotoaparat i pokušam da nesto snimim za mene i društvo … sve je bilo nekako iz ljubavi i zadovoljstva.
Pretpostavljam da u tim prvim koracima nije bilo velikih zvezda. Šta ste fotografisali?
Rašić – Pa i nije da nije. Od naših recimo Bijelo Dugme, bio sam na Hajdučkoj česmi na primer. Od stranih Deep Purple, Jethro Tull, pre njih Ike and Tina Turner, The Rolling Stones 1976. u Zagrebu … bilo je tu svega i svačega.
Foto: Brajan Rašić
A prvi koncert, kada se on dogodio i ko je bio prvi veliki muzičar koga ste fotografisali?
Rašić – Teško je toga se setiti … znam da sam gledao Blood, Sweat and Tears u Beogradu 1970 … to je svakako prvi veliki koncert koji sam samo gledao a kasnije … moguce Ike & Tina 1973 ?!
Sigurna sam da mnoge Vaše fotke danas zlata vrede. Jer su napravljene onda kada ljudi na fotografijama i nisu bili toliko važni svetu.
Rašić – Znate, ja ceo život, uključujući i danas, živim od svojih fotografija! Kako ste rekli, s Getty Images imam veliku arhivu, moje slike se prodaju širom sveta non-stop, nekad više nekad manje, ali su mi kako god, dale da živim jedan i više nego pristojan život sa radom koji, kako volim da kažem, nije bilo ‘kopanje u rudniku’ vec non stop zezanje. To nije mala stvar. Kako god da se sve to skockalo, zahvalan sam i Bogu i zvezdama na nebu koje su na neki način bile moja vodilja kroz taj moj život.
Vi ste bili oficijelni fotograf The Rolling Stones-a, Dejvida Bouvija, Dejvida Gilmora. To je velika čast, rekla bih. A bogami i uspomena za pamćenje.
Rašić – Apsolutno! I jedno i drugo. Ponosan sam na rad sa njima, ali ne smemo zaboraviti ni ostale! Od navedenih, ne bi bilo života već samo ponos. Tek moj celokupni rad, uključujući svakako i njih je ono što sam ja u životu uradio. A fotkao sam sve od Bob Marley do Frank Sinatre! Sve to između je deo moje arhive koja je svakako jedna od najraznovrsnijih kad je muzička fotografija u pitanju! Kažu mi da je to možda i najjača strana moje arhive. Svi i sve. Naravno, ima tu mnogo toga što nisam postigao, radi vremena u kome sam radio. Ja računam početak 80 tih za svoj početak. Do tada je R’n’R vec odneo mnoge živote a The Beatles nisu više postojali itd.
Foto: Brajan Rašić
Ljubav prema onome što radite je očigledna. Ipak, to je i posao. Nešto od čega se živi. Kako ste pomirili jedno i drugo?
Rašić – Vrlo jednostavno. ‘Objektivno’ (tj kroz objektiv sam sve gledao), mnogo puta uživao, ali čovek ne može da voli baš sve. A ja sam fotkao i što manje volim ili ne volim znajući da su to pare. To je bio moj pristup.
Osim koncerata i zvezda, verujem da ste fotografisali i druge stvari. Čoveku poput Vas ne mogu da promaknu i neki ključni događaji, koje prosto želite da uhvatite?
Rašić – Imao sam priliku da se ‘dotaknem’ svega. Od izbora za Miss World preko F1 pa do fudbala. Uvek je postojao neki razlog za to, naravno i umeo sam da uradim posao. Ali sve to i mnogo drugog su bili samo ‘izleti’ pogotovo kada sada na to gledam posle više od četiri decenije moje karijere.
Je li teško „uhvatiti“ trenutak? Ono nešto što Vas čini drugačijim u odnosu na ostale?
Rašić – Ili jesi ili nisi. Ne možemo i ne umemo svi sve. Ako ja imam te ‘trenutke u vremenu’ koji su možda drugačiji … hvala. To sam ja. To se ne može naučiti ili objasniti. Svi mi vidimo sve oko nas drugačije. Ako sam uradio nešto dobro, kažem- hvala i idemo dalje.
Da li su Vam savremene tehnologije donele benefit, ili su Vam možda u vašem fotografisanju zasmetale?
Rašić – Pa ne bih rekao da su zasmetale, pošto se tu nema izbora. Mora da se prati tehnologija inače … ali benefit svakako nisu donele. Znate, kad sam bio analogni fotograf, snimio bih par filmova i doneo ih u moju agenciju. To je bilo to. Moj posao je bio završen. Drugi bi razvili filmove, treći izabrali najbolje snimke sa istih, četvrti uradili kopije istih sa originala i te serije su slali u svet na kraju dana. Ja sam samo bio FOTOGRAF! Danas, sve sami radimo. Snimamo, aplodujemo ‘milion’ snimaka u kompjuter, sami izabiramo najbolje, Obađujemo izabrano i onda internetom šaljemo konačan produkat u agenciju. Oni ih zavedu i to je to. Znači mnogo više se radi, a pošto danas fotografa ima ‘sto puta više’ tj ‘svi su fotografi’ … dovelo je sve to do smanjenja same zarade! Ne može biti benefit da više radite a manje novaca zarađujete. Kako su nekad i nasi roditelji umeli da kazu : Nekad je bilo bolje!!!
Imate brojne fotografije sa muzičkim legendama. Jeste li, možda, sa nekima od njih postali i prijatelji?
Rašić – Učestala druženja, kad se radi posao, dovode do prepoznavanja u početku pa i do malo više od toga. Ipak, posao je posao i treba znati gde ti je mesto tj biti profesionalac.
Foto: Brajan Rašić
To su ti uspesi, pretvoreni u hiljade i hiljade fotografija. A je li neka ostala prazna, odnosno je li Vam nešto izmaklo iz ruku, a žarko ste želeli da ga fotografišete?
Rašić – Mozda Live Aid na come, bio sam ali nisam fotografisao. Još nisam bio na tom nivou po nekoj hijerarhiji. I sve te koji su pre mog početka otišli. Jimi, Jim, Otis, Janis, John, …
I šta ste u konačnom – Britanac ili Srbin? Gde je bolje i lepše?
Rašić – Ja sam po zakonu i Srbin i Britanac. Imam dvojno državljanstvo. Moja deca su Englezi pošto su tamo rođena. Ja ne mogu nikad biti Englez, ali sam Britanac. Rodio sam se kao Srbin i u duši sam to. U životu mi je Britanija dala ‘sve’ ali i ja njoj (porez) pa sam zaslužio da budem i Britanac srpskog porekla.
Zahvaljujući pandemiji, odgovor gde je lepše je – u Srbiji! Tamo je sve nestalo i stvara se neki novi svet. Postoje pokušaji i ljudi se raduju i najmanjim pomacima napred, ali je ve to još uvek daleko od neke ‘normale’ na koju smo navikli. Menja se svet. Ja volim sto sam video i uradio, to što jesam. Bas nam je bilo lepo. Kao roditelj, ne mislim da će biti lošije u budućnosti! Biće drugačije, ali moja deca i svi mladi ljudi će se već snaći u tom novom svetu bez problema. Ne znam, možda i oni jednom kažu, kako su i nasi roditelju govorili: nekad je sve bilo bolje! Ali pred nlima je život i nema predaje!!!
Foto: Brajan Rašić
Molilim Vas na kraju za odgovor na još jedno pitanje. Ovo je portal namenjen osobama sa invaliditetom pa me zanima jesu li ti ljudi ikada bili u vidokrugu Vašeg interesovanja i šta o njima mislite?
Znate, u Velikoj Britaniji je invaliditet vrlo i strogo poštovan! Na svakom koncertu na primer, bilo da je u Areni ili napolju postoje pravila za invalide i oni imaju svoja mesta tj odakle bez ikakve smetnje mogu da uživaju. Postoji poštovanje i radi se na tom principu. Uvek sam bio svestan toga i poštovao! To je nešto sasvim normalno.
Autor: Gojko Agatonović
