Problem osoba sa invaliditetom je što imaju mnogo problema. Svako od njih shodno svojoj bolesti, a onda i u okviru svake bolesti pojedinačno – niz premostivih i nepremostivih prepreka. Nevolja je u tome što i premostive prepreke često postaju nepremostive zbog odustva sluha i razumevanja zajednice u kojoj osobe sa invaliditetom žive. A onda je neophodno da se same bore da svaku prepreku prevaziđu, kako bi koliko-toliko živele normalno.
Gluve i nagluve osobe mnogi ne doživljavaju kao osobe sa invaliditetom. Pa šta im fali? Sve mogu, osim što ne čuju. Ne možete ni da zamislite šta sve ne mogu, baš zato što ne čuju. Između ostalog ne mogu normalno da prate emisije na televiziji. To je samo jedna sitnica, ali mnogima važna. Te je tako najava početkom godine da će Prvi program RTS-a ukinuti gluvim i nagluvim osobama mogućnost da na znakovnom jeziku prate Dnevnik naišla na buru negodovanja kod ove populacije, kojoj je to bio jedini prozor u svetu tišine. Srećom RTS je pod pritiskom javnosti vrlo brzo tu svoju odluku preinačio.
Eto, to je samo jedan sitan problem koji je, na sreću, rešen. A koliko ih tek ima.
Gluve i nagluve osobe u Srbiji se svakodnevno suočavaju sa problemima u obrazovanju, socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti i informisanju. Najveći problem je nedovoljan broj profesionalnih tumača znakovnog jezika i nedostatak udžbenika prilagođenih njihovim potrebama. Njihov invaliditet, dakle, nije fizički vidljiv, ali već pri prvom susretu sa drugima nailaze na mnogo izazova.
Sa problemima se sreću i na ulici, u državnim i javnim institucijama, obrazovnim ustanovama i medijima gde su im profesionalni tumači znakovnog jezika najpotrebniji.
Da li vam je ikada palo na pamet da oni ne razumeju srpski jezik, zato što ga ne čuju? Njima je prvi maternji jezik znakovni, pa tek drugi srpski. U našoj zemlji, prema nekim podacima, živi oko 70 000 gluvih i nagluvih osoba kojima je prvi jezik – srpski znakovni jezik. A on nigde nije dokumentovan, što znači da imaju veliku prepreku u obrazovanju.
Nekada su postojale škole specifično orijentisane za decu koja su gluva, ali se od 2009 godine , kada je uvedeno inkluzivno obrazovanje, sve promenilo. Sada su sa njima i deca sa drugim smetnjama u razvoju, što je otežavajuća okolnost ne samo za učenike, već i za nastavnike koji rade sa njima.
Zakon na papiru zabranjuje bilo kakvu diskriminaciju po osnovi invaliditeta. Državni organi su obavezni da sprovedu adekvatne mere kako bi se neravnopravnost uklonila. A čine li to? Pa ne bi se reklo. Čine samo u slučajevima kada osobe sa invaliditetom počnu preko svojih udruženja da vrše pritisak, pa da se „mačuju“ sa pojedincima koji ne razumevaju njihov problem, i u krajnjem da ga i reše uz mnogo muka i napora. Poslodavci nisu zainteresovani da ih zaposle, problem imaju na svakom koraku sa šalterskim radnicima koji najčešće nemaju strpljenja da ih saslušaju, a neretko su i obećanja koja dobijaju u ustanovama i institucijama samo prazna priča. Epilog priče – zatvaraju se u krugu svoje porodice, izolujući sami sebe. Postaju „stranci u sopstvenoj koži“.
A njima je samo tumač znakovnog jezika potreban, i ništa više. U našoj zemlji ne postoji formalno obrazovanje za ovo zanimanje, pa ga uglavnom obavljaju deca gluvih roditelja, nastavnici u školama za gluve i nagluve i sekretari pojedinih Udruženja. Posao tumača širom Srbije, ne samo u Nišu, niko ne želi da finansira, tako da ih više od jednog ni u jednom gradu nema. I Niš ima jednog tumača znakovnog jezika. A u Srbiji, rekosmo, ima oko 7 000 gluvih i nagluvih osoba.
Buđenje svesti sporo ide. Čak i ako neko pokuša – u trenutku „zablista“ sa svojom idejom, a onda nestane. „Gluv nije nem“ je fantastična predstava koju je, zajedno sa gluvim i nagluvim osobama, napravilo Akademsko pozorište u Nišu, ukazujući na problem – i, šta je bilo? Ništa, kao i obično. Rakli smo da je predstava jako dobra, i zaboravili je sutradan.
