Autor: Dr Filip Mirić
Foto: Pixabay.com
Drugi svetski rat je doveo do nezapamćenih patnji stradanja. Osobe sa invliditetom su posebno bile izložene stradanju zbog eugeničkog shvatanja o čistoj arijevskoj rasi. Ovaj koncept do kraja dehumanizuje osobe sa invaliditetom, što još jednom pokazuje njegov zločinački karakter. Po svojoj monstruoznosti izdvaja se akcija T4.
Kao direktna posledica ovakvog stava, u okviru primene nacističkog Zakona o naslednim bolestima nastala je akcija T4. Kodni naziv T4 je predstavljao skraćenicu za Tirgartenštrase (Tiergartenstraβe) br. 4, adresu vile u berlinskoj opštini Tirgarten gde je bilo sedište Opšte zadužbine za socijalnu i institucionalnu negu (Gemeinnützige Stiftung für Heil-und Anstaltspflege). To je bio program eutanazije tokom koga su lekari u nacističkoj Nemačkoj ubili 70.273 osobe. Ovaj program je bio na snazi od oktobra 1939, do avgusta 1941.Primena ovog zakona je osobama sa invaliditetom donela mnogo patnje i stradanja. Ipak, ovaj zakon se nije dosledno primenjivao, tako da nisu ubijane sve osobe sa invaliditetom. Naime, postojale su naznake da je ovaj program trebalo da bude proširen na osobe sa fizičkim nedostacima, ali ove ideje su morale da budu izricane pažljivo jer Jozef Gebels, jedan od najmoćnijih ljudi Hitlerovog režima, patio od urođenog deformiteta stopala. Sam Filip Bouler je bio slabije pokretan usled povreda nogu zadobijenih u ratu. Nakon 1937, usled akutnog nedostatka radne snage u Nemačkoj je svako ko je bio sposoban za rad smatran korisnim i stoga bio izuzet iz ovog zakona, tako da je stopa sterilizacije opala. Ovo ilustruje svu monstruoznost nacističke koncepcije rasne higijene.
Posebna monstruoznost nacističkog režima tokom Drugog svetskog rata ogledala se u ubijanju dece sa invaliditetom. Određena za ubijanje su bila sva deca ispod tri godine starosti kod kojih se „sumnja“ na bilo koje od sledećih „ozbiljnih naslednih oboljenja“: idiotizam i Daunov sindrom (posebno kad je povezan sa slepilom i gluvoćom); mikrocefalija; hidrocefalija; malformacije svih vrsta, posebno udova, glave i kičme; i paraliza, uključujući spazmična stanja. Ova deca su najčešće ubijana smrtonosnim injekcijama. Ubrzo je program zloglasni T4 proširen i na odrasle. Program ubijanja odraslih osoba sa invaliditetom je nastao na osnovu pisma koje je Hitler uputio Bpuleru i Brantu oktobra 1939. godine. U pismu im je naloženo da prošire ovlašćenja određenih, imenom navedenih, lekara, tako da se osobama koje su, prema ljudskoj proceni, neizlečive, može podariti „milosrdna smrt“. Interesantno je da sem pomenutog pisma, ne postoji nijedan Hitlerov dekret (koji bi u nacističkoj Nemačkoj imao snagu zakona) o legalzaciji ovog programa. Odrasli pacijenti psihijatrijskih bolnica i druge osobe sa invaliditetom za koje se procenilo da su radno nesposobni, i da stoga ne zaslužuju da žive su odvođene u posebne centre gde su ubijane ugljen-monoksidom. Samom činu ubistva prethodila je neka vrsta medicinskog pregleda, koji je bio prožet nacističkom ideologijom. Kao i kad su u pitanju bila deca, slučajeve odraslih je procenjivao konzilijum stručnjaka iz Tirgartenštrase. Stručnjaci su morali da ocenenjuju isključivo na osnovu izveštaja, a ne na osnovu detaljnih medicinskih istorija, a kamoli pregleda. Nekad su istovremeno razmatrali stotine izveštaja. Svaki izveštaj su označavali znakom „+“ (smrt), znakom „- “(život), ili ponekad znakom „?“, što je značilo da ne mogu da se odluče. Tri osude na smrt su bile dovoljne da se osoba ubije. Kao i u slučaju dece, vremenom je ovaj proces postajao sve manje rigorozan, skup stanja koja su bila osnov za ubijanja se širio, a ostrašćeni nacisti pri dnu lanca komande su sve više donosili odluke na sopstvenu inicijativu. Akcija T4 je naišla na otpor katoličke crkve, čiji su je mnogi velikodostojnici, smatrali protivnom Božijim zapovestima. Hitler je, pod uticajem katoličke crkve, 24. avgusta 1941. godine naredio prekid akcije T4, ali se ona nezvanično i manje intenzivno sprovodila sve do kraja Drugog svetskog rata (Izvor: tekst Akcija T4 naveden prema (Mirić, 2015: 117-119)
Decembra 1946.godine Američki vojni tribunal je osudio 23 lekara i upravnika zbog njihovih uloga u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. Ovi zločini su uključivali sistematsko ubijanje onih koji su ocenjeni nedostojnima života, uključujući osobe sa intelektualnim i fizičkim invaliditetom. Proces je trajao 140 dana tokom kojih je svoje iskaze dalo 85 svedoka, i predato je 1.500 dokumenata (Izvor: tekst Akcija T4). U avgustu 1947. godine 16 optuženika je proglašeno krivim za zločine protiv čovečnosti. Sedam je osuđeno na smrt i kazne nad njima su sprovedene 2. juna 1948. godine (Akcija T4,, pristup 19.4.2020; (Mirić, 2015: 117-119).
U prikazu koncepta ove kakcije korišćeni su podaci i iz enciklopedije otvorenog koda, kako bi se čitaoci podstakli na dalje istraživanje ove teme jer posledice ove zločinačke akcije i koncepta nikada ne smeju biti zaboravljene.
I na kraju, umesto zaključka, stoji apel i civilizacijska obaveza svih nas da učinimo sve što je u našoj moći da se užasi Drugog svetskog rata nikada i nigde ne ponove. To je najveći dug prema svim žrtvama jedne mračne ideologije, kakva je svakako nacistička (Mirić, 2015: 120).
Izvori:
Akcija T4, , pristup 19.4.2020;
Mirić, F. (2015) Idološki okvir stradanja osoba sa invaliditetom u drugom svetskom ratu, Peščanik – časopis za istoriografiju, arhivistiku i humanističke nauke, vol. 13, br. 13, 114-121.
