Autorka: Danijela Jovančić
Foto: Unsplash.com
Kada je u Makondu, selu Hose Arkadia (pisao je Markes), zavladala nesanica, ljudi su se radovali, jer su mogli da rade i tokom noći. Ali sa nesanicom došla je i zaboravnost. Zaboravljali su čak i svoja imena, imena stvari, za šta stvari služe, pa se Hose Arkadio dosetio da svakom predmetu i svakoj životinji napiše ime i svrhu. Na primer: „Krava daje mleko i treba je musti svakoga dana“, ali je u međuvremenu zaboravio da čita. Tako nekako sećam se ide priča „Sto godina samoće“. Tako nekako idu i moje godine samoće.
Kada se iz Makonda zaboravnost preselila u moj dom, i ja sam mislila da to nije tako strašno. Zaboraviš gde si pre pet minuta ostavio čarape, pa ih ponađeš. Zaboraviš da si oprao zube, pa ih opet pereš, ali kad zaboraviš imena ljudi koje poznaješ od rođenja, zamisliš se nad problemom i zapitaš se dokle zaborav može da dosegne. Multipla skleroza se ne šali i dogodi se to jednom meni. Dođe mi stari drug u posetu, a ja mu zaboravila ime. Pita on mene kako sam i šta radim? Ja odgovaram na pitanja, a po glavi prevrćem i tražim neku sivu ćeliju koja ne spava i koja se seća kako se dečko zove: Milan, Dragan, Marko – sve zvuči prikladno i moguće, ali nije, znam. On nastavlja razgovor i kaže: „Mislio sam da si ljuta zbog one večeri. Dužan sam ti i zato te večeras izvodim iz ova četiri zida i idemo na piće“. Koje večeri, šta mi duguje? Nisam toliko dobra pravoslavka da opraštam dužnicima svojim. Tu Božiju zapovest: „Oprosti i biće ti oprošteno“, malo sam prepravila i sad zvuči: „Zaboravi i biće ti zaboravljeno“. Prisećam se, a što se više trudim da se setim o čemu govori, to dublje i dublje tonem u zaborav. Jedva dočekah da mu vidim leđa. Na vratima me još jednom upita, da li da dođe uveče da izađemo? „Ne“ rekoh, „imam druge obaveze“, (Koje? Ne mogu da se setim), ti idi, lepo se provedi i zaboravi me, kao što sam ja tebe, pomislih. Još neko vreme posle njegovog odlaska razmišljala sam o njegovom imenu. Onda se moja majka vratila s posla i videvši prljave šoljice za kafu upitala me ko mi je pravio društvo, ko ju je uopšte kuvao? „Zar je neko dolazio?“, upitah.
Od tada pišem dnevnike. Svakom imenu pridodajem lik verno opisan, ali se plašim da, kao Hose Arkadio, jednom ne zaboravim da čitam.
