Sport, što da ne

Autor Uklonimo barijere

Autor: Milena Vidojković

Uklonimo Barijere

Foto: Nemanja Tadić, lična arhiva

Ne tako davno vladalo je uverenje da osobe sa invaliditetom nemaju šta da traže u sportu. Polazilo se od pretpostavke da uglavnom nisu sposobne ni za samostalan život i obavljanje svakodnevnih, rutinskih radnji.

A osobe sa invaliditetom imaju prava, kao i svi ostali, da se bave fizičkim aktivnostima i uključe u sva društvena dešavanja, pa i u sport. Odbojka, košarka, rukomet, tenis,  samo su neki od sportova kojima se  mogu baviti.

Broj lica sa invaliditetom vremenom se nažalost povećava, a uzroci tome su različiti. Ratovi, bolest, saobraćajni udesi i sl. Na  sreću država je našla način kako da  pomogne tim licima i uključiti ih u društvene tokove. Pokazalo se da su rekreacija i sport najadekvatniji i najhumaniji način za postizanje vidnih rezultata. Sportsko-rekreativnim aktivnostima stvara se mogućnost osobama sa invaliditetom da uspostave bolju vezu sa ljudima, posebno sa svojim okruženjem, kako bi im se vremenom vratila volja i snaga za uključivanje u raznovrsna društvena dešavanja.

Upornom primenom sportsko-rekreativnih aktivnosti dolazilo je u određenim slučajeva do potpune rehabilitacije. A u najvećem broju slučajeva, vraćala se volja za životom, što je najvažnije.

Kada se radi o Nišu, adaptivni sport je čini se odmakao korak dalje. Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja čak je osam predmeta posvećeno sportu osobama sa invaliditetom, a u gradu uspešno funkcioniše i Plivački akademski klub “Delfin” koji okuplja plivače, osobe sa invaliditetom, a među njima se nalaze i paraolimpijci. Mladi sportisti sa invaliditetom, uglavnom učenici  Škole za osnovno i srednje obrazovanje “Carica Jelena”, svoje mesto u sportskom životu pronašli su u Klubu “Šampion” u kome mogu da se bave plivanjem, atletikom, košarkom, rukometom, odbojkom, fudbalom.

Možda sve to nije dovoljno, ali je više nego juče i prekjuče. Zato što su  se oni, sa snažnijom voljom, odmah uključili u priču, a mnogi od njih su na raznim takmičenjima osvajali medalje i postizali vrhunske rezultate. Poput Nemanje Tadića, recimo. A sve to je, osim fizičkog benefita, mnogima od njih donelo i ogromno psihološko dobro. Jer podsticanje mladih na bavljenje sportom i na društveni aktivizam, doprinosi  jačanju svesti, sticanju znanja i izgradnji stavova koji su neophodni za prihvatanje različitosti, održivih stilova i zdravog načina života.

Naravno tek smo, kao društvo, na početku. Ovaj proces zahteva i jačanje organizacija civilnog društva za promociju paraolimpijskog sporta, motivisanje mladih sa invaliditetom da se bave sportom, ali i pronalaženje sistemskih rešenja, kao što je osnivanje klubova za paraolimpijski sport. Jako je važno okupiti sportske radnike, vlasnike sportskih objekata, sportska udruženja i klubove, predstavnike lokalnih samouprava i gradskih preduzeća u cilju stvaranja sveobuhvatnih uslova za razvoj paraolimpijskog sporta.

Valja biti uporan u nastojanju da se sve to ostvari. I pogledati i svetliju stranu života, puteve i mogućnosti koje se na njoj mogu naći. I iskoristiti ih, naravno.  A na tom putu jednako su važni i oni koji sve te mogućnosti treba da pruže, da stvore uslove osobama sa invaliditetom da se bave sportom, ali i one same moraju da se osmele i upuste u priču koja im je, koliko do juče, bila daleka.

Sve se može kad se hoće i kada se zajedničkim i upornim radom te dve strane na putu sretnu. Prevladaju različitosti i shvate da su svi jednaki, samo sa različitim sposobnostima. Život osoba sa invaliditetom na taj način može da postane daleko bogatiji i ispunjeniji, a oni zadovoljniji njime. A to je, valjda, krajnji cilj – biti zadovoljan životom koji živiš.

Povezane objave