Autorka: Milena Vidojković
Foto: Ryoji Iwata, unsplash.com
Kao i svake, tako je i ove godine sredinom oktobra obeležen Svetski dan slepih i slabovidih osoba. Setismo ih se toga dana, pa ih odmah zaboravismo, ko što zaboravljamo i sve drugo što se obeležava jednom u godini.
A prema podacima Udruženja „Beli štap“, u Srbiji živi više 12000 slepih i slabovidih osoba. Pri Savezu slepih i slabovidih osoba u Nišu ima oko 420 osoba. Od tog broja 370 je iz Niša a ostali su iz opština Svrljig, Doljevac i Gadžin Han.
Nije malo, priznaćete, a koliko ih vidimo svi mi koji vidimo? Koliko kao zajednica brinemo da im omogućimo ostvarivanje osnovnih potreba i ljudskih prava?
Nepravedno bi bilo ako kažem da ništa ne činimo. Čini se ponešto, ali u toj meri i toliko sporo, kao da se ništa ne čini. A ti ljudi žive svakoga dana, jednako kao i mi.
Pođimo od prostih primera, od govornih semafora. U Nišu ih ima na raskrsnici Voždove i Stevana Prvovenčanog, i tik ispred pruge na Palilulskoj rampi. Pri tom su vrlo često u kvaru, pa više ne rade nego što rade. A negodovanje stanara zbog uznemiravanja zbog zvučnog upozorenja neću ni da spominjem. To je već odraz našeg mentaliteta, začinjenog nerazumevanjem nejednakosti među nama. Dodala bih, kada je o semaforima reč, i njihovo „radno vreme“ – do 8 uveče. Posle toga, neko je procenio, slepe i slabovide osobe nemaju šta da traže na ulici.
Sledeća „sitnica“ su taktilne trake, urađene tek na par mesta u centralnoj zoni grada. A ako tome dodamo i često nesmotreno postavljanje arhitektonskih barijera na njima, onda je slika o nama kao ljudima, i društvu – potpunija. Ili ne uključujemo mozak, ili nas (ako ga uključujemo) nije briga.
U ulici, u kojoj se nalazi Savez slepih, parkirana vozila da nema igla gde da padne. Koga briga za slepe, važno je da se nađe parking mesto. A slepi? Pa oni ionako ne vide ko je zauzeo njihov prostor.
Psi vodiči su spas za slepe i slabovide. U Srbiju je prvi pas vodič stigao pre nekoliko godina i to nakon dve godine duge kampanje Udruženja „Beli štap“. Cena takvog psa je 15 000 evra. Usput – Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča Srbija je usvojila među poslednjima u Evropi.
Obrazovanje slepe i slabovide dece moguće je samo u Beogradu i Novom Sadu. Škola na jugu Srbije ne postoji, pa se roditelji snalaze kako znaju i umeju. Najčešće kroz inkluzivno obrazovanje u kojem se škola, ali i školski drugovi trude da slepom i slabovidom učeniku obezbede pristojne uslove za rad. Kao veliki problem, međutim, ostaje nedostatak pre svega stručne literature na Brajevom pismu, a porodice u najvećem broju slučajeva nemaju sredstava za kupovinu modernih štampača koji prevode videća u Brajeva slova.
Neki od njih, uz nadčovečanske napore, uspeju i fakultete da završe. Tek tada se susreću sa novim izazovom koji treba prevazići, sa suptilnom diskriminacijom pri pokušaju da se zaposle. Poslodavcima nije jasno kako slepa osoba može da bude od koristi, a i ne trude se mnogo da im bude jasno.
Rekoh na početku, sitnice su ovo u poređenju sa drugim preprekama koje stoje na putu slepih i slabovidih, a koje svakodnevno moraju da savladavaju kako bi, naprosto, živeli. Baš i ne moraju da završe fakultet, ali da žive moraju.
Mislimo li mi da su njihove želje i potrebe drugačije od naših? Mislimo li da im treba manje da bi bili srećni, ili da su kadra da pronađu neko svetlo u svom mraku koje bi im nadomestilo sve što nemaju i ne mogu?
Poznajem neke od njih koji se odlično snalaze u ovom našem svetu, koji ne vide. Obavljaju kućne poslove, kreću se po gradu, obilaze mesta koja ne mogu da vide ali ih gledaju na svoj način, druže se, čitaju i pišu, smeju se i umeju da se raduju životu. Pa se, često, pitam kako? Jesu li oni stvarno slepi, ili smo mi slepi kod očiju, pa ih ne vidimo.
