Foto: Lična arhiva
Rok Predin režiser, animator, kompozitor, gitarist, rodjen u Mariboru 1980-e, sin slavnog kantautora i vodje skupine Lačni Franz Zorana Predina, prvenstveno je javnost zainteresovao animacijama spotova najvećih svetskih izvodjača poput The Beatles, The Rolling Stones, Elton John, Madness, Keith Urban, U2
Kako je izgledalo odrastanje sa Zoranom Predinom, jednim od najvećih kantautora bivše Jugoslavije?
Zoran je pre svega moj otac. Pre nego sam skužio čime se on bavi, kod kuće smo uspostavili normalnu porodičnu dinamiku. U tom pogledu imao sam sasvim normalno detinstvo. Možda smo se od drugih porodica još najviše razlikovali po ritmu i rutinama koje nam je donosio život sa rokerom. Imao sam mlade roditelje.
Da li možete reći da je porodično vaspitavanje uticalo na vaš odabir obrazovanja?
To važi za svakog pojedinca. Okolnosti u kojima odrastaš imaju veliki uticaj. U našoj kući se slušala muzika. Znalo se koji se filmovi gledaju i koje knjige valja čitat. Roditelji su mi za uzor postavljali kreativne ljude. Nikad nismo jednačili uspeh sa parama. Imao sam sreću, da sam se rodio sa određenom količinom talenta, posebno sa tim za vizualnu umetnost. Zbog toga sam neke stvari brzo shvatio. Intuitivno sam razumeo šta znaći umetnički temperament. I shvačam, da je nekom bez smisla za umetnost, nekom koji nije priodno kreativan, unutar takve zajednice teško.
Foto: Lična arhiva
Pričajte nam malo o vašem detinjstvu, odrastanju.
Kao što rekoh u svom detinstvu i odrastanju ne vidim objektivno ništa posebno. A subjektivno u svakom pogledu. Otkako pamtim oduvek sam hteo postati slikar, što mi je na kraju i uspelo. Po naobrazbi sam akademski slikar. Kao dete nisam razumeo, zašto se nisam spremao za slikara već od prvog razreda osnovne škole. Osnovnu i srednju školu mrzim i dan danas i ne volim uspomene iz tih vremena. U medjuvremenu sam tada usput postao tinejdžer sa buntovnim stavovima, koji iz današnje vremenske perspektive izgledaju smešno. Onda sam na brzinu odrasto, dobio malo trbuha i očelavio.
Od kuda ime Rok?
Možda po Svetom Roku, koji je lečio ljude rukama, ali sumnjam, da su me roditelji nazvali po njemu. Previše Rocka je već tada bilo u našoj kući.
Kao mali, šta ste želeli da budete kada odrastete?
Oduvek sam želeo postati slikar. Oduvek sam uživao u crtanju i slikanju, pa i dandanas. Problem slikarstva je u tome, da ne privlači toliko devojaka kao muzika, pa sam zbog toga već kako tinejđer naučio svirat gitaru.
Gde je sve i kako počelo sa spotovima tako velikih muzičkih zvezda?
2009 godine smo se ja i moja tadašnja cura sada supruga Sara preselili u London. Počeo sam s animacijom jer sam znao, da je London veliki centar te produkcije. Dosta brzo sam se kao redatelj pridružio produkcijskoj kući Trunk Animation, i dobio prve ponude. Za početak napravio sam nešto za kantri zvezdu Keitha Urbana, pa onda videospot za Eltona Johna, pa projekcije za grupu Madness na prazniku 60 godina na vlasti ( Diamond Jubilee ) engleske kraljice Elizabete II., pa lyric video za Rolling Stonese za pesmu Doom and Gloom itd.
Da li ste upoznali neke autore za koje ste radili video?
Rukovao smo se sa Eltonom Johnom, a sa drugima se nisam osobno upoznao. Komunikacije su se uvek izvodile preko producenata i izdavaćkih kuća.
Svirali ste gitaru u Gypsy Swing Orchestra, izdali solo albume, da li sada imate vremena za muziku?
Muzikom se koviše ne bavim, barem ne profesionalno. S vremena na vreme doleti mi u glavu neka muzika, koja mi ne da mira. Tada sninim poneki demo iz kojeg nekad napravim i neki singl.
Foto: Lična arhiva
Preselili ste se u London, opišite mi život jednog umetnika u gradu koji je san svih muzičara.
U takvom velegradu život je uzbudljiv i dinamičan. London je prepun kreativnih ljudi. Konkurencija je tamo stvarno jaka, pa je nužno, da svako ko ide tamo traži svoje parće hleba, da ponese sa sobom nešto izvornog, originalnog. Dosta se brzo dolazi do prilike, da se pokažeš, ali vrlo je teško, da ih ubediš, da odaberu baš tebe. U takvim sredinama moraš imat sreću, i to baš onu koja prati hrabre.
Koje ste sve nagrade dobili, koliko je bilo teško doći do toga i koja vam je najdraža?
Najdraža mi je nagrada publike, koju sam primio na festivalu animacije u Stuttgartu za svoj film One of a Kind. Dobio sam još nekoliko nagrada od strane domačih medija, nagradu za likovnu djelatnost i nagradu za najbolji animirani film Winter Poem od London Independent Film Festivala. Nisam se nikad baš aktivirao u lov na nagrade. Ako dođu je okej, ako ne dođu isto je okej.
Da li postoji paralela za vulnerabilne kategorije u zemlji u kojoj ste odrasli i u zemljama koje ste posetili?
Ne znam dovoljno o tim stvarima, da bi ih mogao kredibilno odgovorit. Primetio sam činjenicu, da su pojedini standardi na zapadu širi i opšte prihvatljivi. U starijim demokratiama je pristup državnim uslugama; barem meni se čini, da je tako; više obavezavajuć za ljude sa posebnim potrebama. Ali istovremeno u našim prostorima ima puno više ljudskosti i solidarnosti u zdravstvenim sistemima.
Kako sebe Rok Predin vidi u budućnosti.
Radio sam za The Rolling Stones i radio sam za The Beatles. Fali mi samo Bob Dylan. Ko zna?…..
Autor: Gojko Agatonović
