Foto: Lična arhiva
Robert Nemeček rodjen 1949 u Beogradu, rodonačelnik je progresivnog Roka u Jugoslaviji i veliki inovator u tv i filmskoj indusriji…
Rodjeni ste u veoma uglednoj muzičkoj porodici, ispričajte nam malo više o tome, detinjstvu, odrastanju.
Oduvek sam bio malo zainteresovan za ono što je okupiralo moje vršnjake. Od oca sam nasledio ljubav prema stripovima, a vrlo rano i prema filmovima, na šta je uticala Kinoteka, koja mi je bila iza ugla. Za razliku od drugih nikada nisam naginjao vesternima, vec su me fascinirali stari, pa čak i nemi filmovi.
Foto: Lična arhiva
Molimo vas opišite nam vekovni značaj vaše porodice u kulturi.
Moj pradeda je došao iz Češke da svira u kraljevskom orkestru na dvoru Kralja Milana, pošto u Srbiji tako nešto nije postojalo. On je bio mlad i važio je za čudo od deteta, vitruoz na violini za klasičnu muziku. Moj deda Josip je imao troje dece i takođe je bio koncertmajstor. Moj otac Jan je išao njegovim putem i rano je otišao u inostranstvo gde je napravio karijeru, moj stric Ludvig je završio muzičku akademiju, ali se opredelio za džez trubu, mada džez nije bio ono što se sada podrazumeva pod džezom, više veliki revijski orkestri, a tetka Ludmila je ceo život bila u Beogradskim Madrigalistima i obišla ceo svet. Deda je jedan od osnivača Muzičke akademije i jedan od prvih predavača, a osnovao je i Beogradsku filharmoniju i svirao u beogradskoj Operi.
Da li su i vaši potomci nastavili istim putem?
Ja nikad nisam pokušavao da utičem na razvojni put mog sina Jana, jedino sam ga podržavao u svemu. On je kao dete ušao u svet kompjutera i preko kompjutera ušao u muziku. U desetoj godini je napisao muziku za dečiju seriju Neše Nenadovića “Znam i ja ponešto” i to na Nešino insistiranje, ja uopšte nisam uticao na to. Onda je ušao u svet tehno muzike i počeo da snima i nastupa uglavnom u inostranstvu. Njegovo poznavanje moderne tehnike je ogromno i ja sam na njega prebacio remasterizovanje muzike koju reizdajem i koju on maestralno radi.
Foto: Lična arhiva
Rodjeni ste u samom centru Beograda. Beograd tada i sada?
Naravno da nema nikakve veze, ali to je normalno, ni London danas ni malo ne liči na London iz šezdesetih i sedamdesetih. To je sve posledica migracija koje su neumitne. Ja danas na beogradskim ulicama pola narečja ne razumem.
Bili ste jako bliski sa Dušanom Prelevićem Preletom, što je bio presedan. Pričajte malo o tome.
Prele se doselio u Lole Ribara sa Crvenog Krsta i pošto je bio dobar sa Gagom Nikolićem, on ga je ugurao u Atelje 212, gde je bio u prvoj postavi mjuzikla “Kosa”. Ja sam u to vreme svirao sa nekim gimnazijskim bendovima, a Prele je svirao bubnjeve, pa smo napravili bend iz kraja: gitaru je svirao Ljuba Sedlar, ja bas i Prele bubnjeve. Zvali smo se P-Set And The Sounds, ali je Prele ubrzo morao u vojsku, pa je to palo u vodu. Posle toga sam ja sa Nebojšom Ignjatovićem i Ljubom Sedlarom napravio novi P-Set And The Sounds, koji je kasnije prerastao u Dogovor Iz 1804.
Napravili ste revoluciju u filmskom programu tv stanica na kojima ste bili filmski urednik, kako ste sve to uspeli?
Pre svega zato što nisam potcenjivao gledaoce nudeći im plitke filmove, ma koliko zvučne, već da gledaocima pružim doživljaj kvalitetne slike, zvuka i vrhunskog prevoda. Takođe sam znao kako rezonuju vlasnici autorskih prava za filmove i serije jer sam zapadnjački biznis naučio za vreme boravka u Londonu, a bio sam svestan da ovde ljudi koji se bave televizijom nemaju pojma o tome. Bio je Nebojša Đukelić koji je znao kako to otprilike funkcioniše, ali on je imao prilično vezane ruke.
Foto: Lična arhiva
Kao osnivač Pop mašine medju prvima, ako ne i prvi donosite zvuk progresivnog roka u Jugoslaviji, hajmo malo o tome.
Preteča svega je bila grupa Dogovor Iz 1804. koja je za uzore imala grupe koje ovde niko nije obrađivao, pre svega englesku sajkodeliju: Moody Blues, Flowerpot Men, Incredible String Band. Mi smo radili pesme koje su bile u tom maniru, nešto kao spoj akustične i električne muzike, i bili smo prvi koji su to radili. Tada nije postojala ni Korni grupa, koja je kasnije počela da radi sopstvene kompozicije u sličnom maniru, mada mnogo komercijalnije. Nama je samo nedostajao neki jak solo gitarista da bismo mogli još dublje da uđemo u tada aktuelne trendove.
Foto: Lična arhiva
Takodje ste medju prvima na ovim našim prostorima kao začetnik Rock n Rolla pisali autorsku muziku.
To mi je ostalo od Dogovora Iz 1804. da stalno razrađujem ideje koje imam u glavi i da spajam naizgled nespojive muzičke ideje. Primer za to su pesme Pop Mašine: Slika Iz Prošlih dana, Vreme Za Nas, i druge.
U engleskoj ste izučavali produkciju i modernu televiziju, iznesite nam vašu impresiju.
Jedan od glavnih razloga što sam otišao u Englesku je bio da naučim ono što kod nas niko nije znao, a to je kako da se na snimcima ima “engleski zvuk”. Tada, krajem sedamdesetih, veliki studiji kod nas su imali odličnu tehniku, ali su snimci i dalje zvučali isto. To što sam naučio je posle sve moglo da se čuje na snimcima Rok Mašine, koji su zvučali kao da je snimano u Engleskoj. Televizija je i u Engleskoj bila na prekretnici, uvedeni su novi kanali osim Bi-Bi-Sija i oni su morali da se profilišu što do tada nije bio slučaj. Kod nas je ključan trenutak bio kada se raspao JRT i kada je trebalo svako da kupuje za sebe, a objektivno para nije bilo, a ni koncepta.
Posvetili ste se digitalizaciji i tako sačuvali i modernizovali stari zvuk u novo ruho, koliki je značaj digitalizacije i kakav je sam proces?
Digitalizacija je mač sa dve oštrice, može da neslućeno osveži snimljeni materijal, a može i da ga ubije preforsiravanjem nečega što u originalu nije bilo. Novim slušaocima to zvuči modernije, ali u isto vreme to više nije onaj original. To su Stonesi najviše zabrljali nabijanjem dinamike, a najbolje su rađeni remasteri Beatlesa.
Šta vam je više u srcu muzika ili film?
To mi je nemoguće da razdvojim, pošto živim i sa jednim i sa drugim, ali to su pre svega klasici koji me zaokupljaju da ih stalno otkrivam. Imam privatnu kolekciju od preko 2,000 klasičnih filmova iz perioda od postanka filma do šezdesetih godina, sve u HD rezoluciji i to ne prođe dan da nešto ne pogledam. Slično je i sa muzikom. Nažalost, malo toga iz nove produkcije me zaokupi kao nešto novo i originalno, mada nije da nema ničega.
Kako sebe Robert vidi na dalje?
Trenutno sam zaokupljen radom na reizdanju drugog albuma Pop Mašine “Na Izvoru Svelosti”, za koji verujem da će biti na nivou reizdanja “Kiseline”, koje je doživelo neočekivano veliki uspeh, mada svakako zasluženo.
Posle toga bih voleo, ako se stvore uslovi, da uradim LP sa singlovima Pop Mašine, pošto singlovi nisu stavljani na albume, a tu ima vrednih stvari.
Autor: Gojko Agatonović
