Autor: Milena Vidojković
Foto: Pixabay.com
Mediji su, generalno gledano, poslednjih godina skliznuli u provaliju senzacionalizma, lakih tema i besmislenih sadržaja. Problemi osoba sa invaliditetom, zanemareni i gurnuti u zapećak u proteklom periodu, sada su još više skrajnuti. Koga još (od medija mislim) zanima što neko ne vidi, ne čuje, ne može normalno da se kreće, ili ima bilo koju drugu vrstu invalidnosti. Procena je “savremenih medija” da takvi sadržaji ne mogu interesovati javnost, a čim ih ne interesuju neće biti konzumirani, samim tim nema ni profita. Profit je progutao sve društveno korisne teme, sve edukativne sadržaje, pa i čistu informativu, ako baš hoćete.
Osobe sa invaliditetom su, po tim parametrima, potpuno neinteresantne i nezanimljive za javnost, pa su tako postale još nevidljivije no što su bile. Upravo zbog toga se one poslednjih godina, kao i u mnogim drugim stvarima tako i u medijima, okreću same sebi. Praveći svoje portale, trudeći se da putem novooformljenih medija javnosti daju do znanja da postoje, i da imaju mnogo problema. Ako o njihovim poteškoćama niko ne govori, niko neće ni znati da postoje, pa ih niko neće ni rešavati.
Hteli mi to da priznamo ili ne, danas nema dovoljno senzibilisanih medija. I što je još gore – u medijskim sadržajima nema osoba sa invaliditetom niti konsultacija s njima. Ima ih povremeno kada organizuju neku konferenciju za štampu na kojoj se pojave neki mediji, pa i tada dolaze najčešće “na mišiće” i “po ličnom poznanstvu”.
Osim toga, ni sami medijski poslenici nemaju dovoljno znanja o ovoj temi, pa vrlo često javnosti prenose pogrešne informacije. A vrlo je važno sadržaje o osobama sa invaliditetom javnosti približiti na pravi način.
Jesu li mediji slika i prilika društva, ili su mediji ti koji treba da kreiraju društvo? Rekla bih ovo prvo u postojećim okolnostima. A valjalo bi da imaju barem kakvu takvu ulogu u kreiranju društva. Pa bi mogli u tom slučaju da o osobama sa invaliditetom progovore na pravi način, da javnosti predoče najobjektivniju sliku o njima i da pokrenu donosioce odluka da, za početak makar stave prst na čelo, a potom se i pomere i nešto učine na poboljšanju njihovog položaja.
Svakako su od velikog značaja brojne tribine nevladinog sektora, mnogi okrugli stolovi i savetovanja o raznim temama iz ove oblasti – ali od njih nema neke velike vajde. Iz prostog razloga što okupljaju osobe sa invaliditetom koje se jedna drugoj požale, ispričaju šta imaju, iznesu na videlo želje i htenja, i završe priču na tom mestu jer ih sem njih samih niko drugi nije čuo, a kamoli u javnosti izneo njihov problem.
Začarani krug iz kojeg izlaz mogu da naprave samo mediji. Pišući na pravi način i ne praveći od osoba sa invaliditetom niti “paćenike” niti “superheroje”. Govoreći o njima kao o ljudima koji se razlikuju, čije su potrebe specifične, ali i o ljudima kojima je pomoć društvene zajednice itekako potrebna.
Nažalost profit je danas ideja vodilja u medijima i ključno novinarsko pravilo, koje ne nanosi štetu samo izveštavanju o osobama sa invaliditetom, već i o svemu postojećem što je važno za normalno funkcionistanje društva. Pravo na informisanje više nije pravo, već usluga koja se rukovodi profitom, dakle tržište. Na tom tržištu osobe sa invaliditetom su roba koja ima nisku cenu.
