Foto: Lična arhiva
Rastko Ćirić, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu za predmete Ilustracija i Animacija, decenijama uspešno stvara u oblastima grafike, primenjene grafike, ilustracija, zaštitinih znakova, ekslibrisa, stripa, animacije i muzike. Za svoje radove dobio je preko 70 međunarodnih i domaćih priznanja. Do sada je imao preko 40 samostalnih izložbi širom sveta, autor je 15 animiranih filmova i muzičkog projekta „The Rubber Soul Project“ inspirisanog Bitlsima.
Na velikom „Global Music Awards“ konkursu u Kaliforniji, dobili ste Zlatnu medalju za projekat „The Rubber Soul Project” koji je inspirisan nestalom pesmom grupe Bitlsi. To Vam je prva nagrada za muziku. Da li je pokrenula neka posebna osećanja?
Lep je osećaj kad se dobije tako veliko priznanje za nešto što nije nečija primarna delatnost. Kao muzičar ja sam samouk, ali sam uporan i to već dugo traje – klavir i gitaru sviram već više od 50 godina. Postoji i porodična tradicija, moj ujak, majčin brat, Vladan Vučković, bio je izvanredan pijanista. Ipak, prve akorde na gitari naučio sam od mog mentora sa fakulteta Bogdana Kršića, grafičara, a neke zanimljive stvari na klaviru pokazivao mi je, još kao klincu, moj budući profesor grafike Branislav Makeš, tako da volim da kažem da sam i muziku učio od grafičara, a ”studirao” je na plažama i žurkama.
Foto: Lična arhiva
Kako se rodila ideja za ovaj, ne baš svakidašnji projekat, što je potvrdila i nagrada? Kakav je bio put od nestale pesme „Bitlsa“ do velikog projekta? Cela ta priča je počela pre dosta godina, a sada je isplivala na površinu?
Projekat je započet sredinom devedesetih, dakle u prošlom veku. Prvi album je završen 1995, na tridesetogodišnjicu od albuma Bitlsa ”Rubber Soul”. Promociju i seriju koncerata prekinulo je bombardovanje i smrt frontmena grupe sa kojom sam svirao koncerte, Božidara Škipića. Projekat je prvi put oživeo 2004. kad je Dinko Tucaković napravio dugometražni dokumentarni film o projektu. Tad smo dobili i priliku da sviramo u čuvenom “Kavern klubu” u Liverpulu. Ponovo je projekat utihnuo do 2006. kad je u SAD, u Mineapolisu, izdata američka verzija prvog albuma i diska sa filmom. Zatim je nakratko treći put oživeo 2011. kad nam je naručena pesma “Belgrade 2020” povodom kandidature Beograda za evropski grad kulture. Da se to ostvarilo, ta pesma bi se svuda puštala i bilo mi je tada žao što je Beograd odustao, ali iz današnje vizure ispada da bi svejedno sve bilo otkazano zbog pandemije. Godina 2020. nije bila predviđena za kulturu. Pojavom Igora Kordeja projekat naglo oživljava četvrti put, snima se drugi album i 2015. izdaje “RSP Kolekcija”. Ova nagrada je peto oživljavanje projekta. Pitam se da li je duže vremena proveo spavajući ili na javi!?
Ko je sve radio na projektu? Pominju se tu mnoga imena?
Nedavno sam, iz radoznalosti, a isprovocirao me je tekst Pece Popovića u Blicu u kome se nabrajaju neki muzičari iz ovog projekta, napravio spisak svih učesnika, iako se stalno iz sećanja pojavljuju novi. Ako popišemo imena muzičara, učesnika na filmu, pisaca tekstova u medijima i drugih, došao sam do spiska od oko 130 ljudi. Aktivnih muzičara na pločama bilo je 35, a ako se ubroje muzičari na koncertima i filmu bilo ih je 45. Jezgro su, uz Gorana Skrobonju i mene, činili Nebojša Ignjatović, Miroslav Cvetković i Čedomir Macura. Producent prve ploče bio je Dragan Ašanin, a druge Igor Kordej, da pomenem samo najvažnija imena.
Foto: Lična arhiva
U Kaliforniji se čulo još jednom Vase ime. Bronzanu medalju dobio je Nebojša Ignjatović za muziku za Vaš najnoviji animirani film „Svetlosti i senke“. To je, nekako, vaše glavno polje rada, pa kako je nastao film?
Dodatno me je obradovalo saznanje da je i muzika Nebojše Ignjatovića dobila priznanje. Nebetova muzika je sjajna i odlično se uklapa u film. Pošto smo radili istovremeno sliku i muziku, rekao bih da je neraskidivo povezana sa animiranom slikom. Neki motivi su bili delovi Nebetovih neobjavljenih kompozicija, tako da su i ti songovi našli svoje mesto na ovom ”Soundtrack” albumu, iako se ne nalaze bukvalno u filmu. Taj CD je trebalo da bude promovisan prošle godine na Martovskom festivalu, uz srpsku premijeru filma “Svetlosti i senke”, ali festival je bio otkazan za ovogodišnji mart. Tako se desilo da je nagrada došla pre zvaničnog objavljivanja albuma. Film je bio zamišljen još pre “Rubber Soul” projekta, godine 1990, i spavao je punih 30 godina, dok mi ćerka Iva, koja se danas uspešno bavi animacijom, nije predložila da ga oživim. Oba moja ovde pomenuta projekta nastala su u prošlom veku i bila duže vremena ”u snu”.
Šta su zapravo “svetlost i senke” i kako Vam je pošlo za rukom da celog “Fausta” “stisnete” u tih 10 minuta?
U filmu ”Svetlosti i senke” Geteov “Faust” je zapravo vrlo radikalno stilizovan, zadržane su, osim glavnih junaka, samo neke osnovne premise, kao što su tri najveće čovekove žudnje koje đavo nudi čoveku – strast, vlast i znanje. Pošto je film zamišljen kao predstava pozorišta senki u kojoj čovek prodaje svoju senku đavolu, tu je pomešan i motiv Šamisoovog ”Čoveka bez senke” i nekih drugih dela, dakle ne samo Geteovog “Fausta”. Mefisto i Faust u filmu su dve ruke istog čoveka, autora ili gledaoca, kako hoćete. Pošto je svetlost suprotnost senci, koja simbolizuje čovekovu tamnu i nepoznatu stranu ličnosti, na kraju filma svetlost daleke zvezde na nebu vraća glavnom junaku senku, tako da se moj Faust srećno završava. Baratanje simbolima, koji su višeznačni po svojoj prirodi, omogućava da se kompleksne zamisli postave u više slojeva.
Smatrate li da će ga ljudi razumeti zbog dosta simbola kojima film obiluje?
Simbole će profesionalni tumači (kritičari, pisci, režiseri i drugi) prihvatiti racionalno. Ostali, ukoliko to žele, i ako se bar malo potrude, primiće ih intuitivno, podsvesno, što je više nego dovoljno. Zbog velike količine informacija kojima nas mediji neprekidno bombarduju, ljudi su se ulenjili; oklevaju da se mentalno angažuju i da razmišljaju o značenjima u umetničkim delima. Zaista, većina dela je površna i ne zaslužuje intelektualni napor za njihovo dešifrovanje ukoliko ima uopšte nešto da se otkriva.
Šta nam novo priprema Ćirić ?
Na Martovskom festivalu biće predstavljen treći deo antologije srpske animacije koji sam priredio – “Srpski animirani film 3”, koji obuhvata period od 1979. do 1985. godine. Na disku će biti filmovi Dušana Petričića, Vere Vlajić, Veljka Bikića, Stevice Živkova i drugih. Zahvaljujući Arhivu “Jugoslovenske Kinoteke” svi filmovi su prebačeni direktno sa celuloidnih negativa na digitalni format.
Vaše mišljenje o položaju osoba sa invaliditetom u društvu i koliko je pažnje posvećeno njima u umetnostima kojima se Vi bavite? Biti osoba sa invaliditetom ne znači biti i bez ideja, ali koliko je njima pružena šansa da pokažu sta mogu i gde je tu glavni kamen spoticanja?
Poznajem dosta hrabrih ljudi koji ne pristaju na to da ih ostali smatraju invalidima. Kompjuter, internet i društvene mreže izjednačuju ljude, omogućavaju svima da ravnopravno učestvuju u svim kreativnim oblastima.
Autor: Gojko Agatonović
