Autor: Danijela Jovaničić
Antonino Visalli, Unsplash.com
Imam prijatelja koji živi u višespratnici, na jedanaestom spratu. Uvek, kada bih otišla kod njega, zaobilazila bih i ne bih prihvatala druženje na terasi jer se plašim visine, dok on uživa u pogledu – neostvareni pilot. Jedna bahata vožnja u alkoholisanom stanju, koštala ga je pilotskog sedišta u kokpitu i zamenila ga jednim drugim – sedištem u kolicima.
Uživao je on u pogledu iz ptičje perspektive sa svog jedanaestog sprata, jer uživanje iz žablje perspektive nije bilo moguće. Njegova zgrada nije imala rampu. Družili smo se sve dok sam mogla da se penjem uz stepenište njegove zgrade. A onda je i moj telesni sklop zakazao jer on i nije nešto naročito sklopljen, premalo truda je tu uloženo. Možda je Bog bio previše umoran pa je prepustio posao nekom volonteru! Napala ga je neka neizlečiva bolest koja je krenula u progresivnu fazu i pretila da me moj drug ne vozi avionom, već da se zajedno vozimo u kolicima.
Čuli smo se samo telefonom. U početku često, a onda sve ređe i ređe.
Sedeli smo zavaljeni u svoje fotelje, ušuškani i gledali svoje televizore. Posmatrali iz bezbednosne udaljenosti život oko sebe i nismo marili što nas niko ne zove. Uvek smo mogli da promenimo kanal i dobili bi još malo nekih osećaja. Bili smo mrtvi i pre nego što se smrt uopšte i seti da mi postojimo. Onda je jednog dana telefon zazvonio. Bio je to on, moj drug, neostvareni pilot.
Javlja on meni da su na njegovoj zgradi postavili rampu i ja se oduševila. Bila sam tako srećna i dogovorili smo se da odem kod njega da časti, ima dobru kajsijevacu i tako ja odem, kad ono, ne znam kako da opišem, da sam Egziperi (takođe avijatičar), koji je kod ilustracije „Malog Princa“ nacrtao zmijskog cara koji je pojeo slona, e tako bi i kod mene izgledala ta rampa; glava slona bi bila rampa ili da pojednostavim ljudima koji nisu ljubitelji „Malog Princa“, rampa je nalikovala na dečiji veliki tobogan u parku. Crtala bi sigurno tobogan koji je tako strm i pod tolikim nagibom da bi dete koje se spušta niz njega odskočilo 12 metara daleko u pesak. Pošto je moj telesni sklop još uvek bio u funkciji da se kreće stepeništem, uz pomoć štapa i kanapa, krenem kod njega stepenicama, pa liftom, naravno ljuta razočarana, besna, ogorčena, ne znam više ni šta sam izgovarala sebi bradu i koga sam sve psovala zbog okoline, nepažnje ljudi, koji su pomislili da jedan invalid može kolicima da se spusti niz onaj poligon za parkur. Poligon za ekstremne sportove.
Njega zatičem, prilično raspoloženog, gde drugo nego na terasi. Psujući sve s vrata, rampu najviše, on kaže da mu se rampa dopada. Na moje izbezumljeno lice i pogled ubice s izbečenim, zakrvavljenim očima, on ponavlja da mu se rampa dopada jer spustajući se niz nju, kaže, da ima osećaj da ponovo leti. On leti!
– Kako se popneš uz nju, majke ti?- pitam ja.
– E, to je vidiš malo zeznuto.
Posle minuta ćutanja, valjda za sve ubijene snove, opet ga je ozarila neka sreća koja je izbijala iz svake njegove pore.
– Kajsijevača!- uzviknuo je.
– Naravno, uvek.
– Ajde da nazdravimo. Za rampu!
– Za rampu!
