Foto: Lična arhiva
Radoman Kanjevac je novinar i pesnik. Ili pesnik i novinar. Preplitanje jednog i drugog, rađa čoveka za večnost, čoveka koji iza sebe ostavlja dubok trag.
Na vikipediji piše Radoman Kanjevac, srpski pesnik. Da sam ja to pisao, napisao bih – Radoman Kanjevac, gospodin novinar. Šta je Vama važnije – pesnik, ili novinar?
Radoman Kanjevac – Ako kažem da mi je važnija poezija bojim se da ću razočarati one ljude kojima su bile drage moje radio emisije ili neki tekstovi koje sam objavio u novinama. Ako kažem da mi je važnije novinarstvo to sigurno ne znači da doživljavam sebe kao „gospodina novinara“, jer su za mene gospoda novinari bili Predrag Milojević, Miroslav Radojčić, neki stari novinari u odelima, sa leptir mašnama, u koje ja svakako ne spadam. Mislim da gospoda novinari više ne postoje.
Ja pamtim, a verujem i mnogi zaljubljenici u radio, emisiju „Niko kao ja”, „Prodor”, „ To je samo rock and roll”, emisije koje su bile pravi primer angažovanog novinarstva. Je li bilo teško u to vreme biti novinar takvog kalibra?
Radoman Kanjevac – Nikad nije bilo lako biti novinar. U to vreme je, na neki način, bilo lakše nego danas, jer su ograničenja koja smo imali delovala podsticajno, imali smo neku nadu u bolji svet, borili smo se protiv tog jednopartijskog sistema, protiv tog podeljenog sveta koji se, nakon Titove smrti i nakon pada Berlinskog zida, nekako sam od sebe urušio. Danas me pomalo grize savest jer sam i sam tome pomalo doprineo.
Drugi program Radio Beograda, ali i ostali su programi koji, rekao bih, čuvaju radio kao medij. Nude ono, što na drugim radio programima ne postoji, nešto što je kvalitet koji se izdvaja. I traje, bez obzira na prilike u kojima su danas mediji. Je li teško čuvati pravi radio?
Radoman Kanjevac – Radio je nekad bio slušaniji, ali je danas veće zadovoljstvo raditi na njemu. Ja imam privilegiju da radim na programu koji bih slušao i da ne radim na njemu. Do skoro se mislilo da će radio izgubiti bitku sa novim tehnologijama i digitalnim medijima. Najnovija istraživanja, međutim, pokazuju da je radio u celom svetu slušaniji nego što je bio na početku ovog digitalnog doba. Ta pozicija medija koji nije u prvom planu pruža nam privilegiju da ne moramo da govorimo gluposti i da emitujemo program koji će svakome da se dopada. Ako imate slobodu da radite bez pritiska i uz ljude u redakciji koji dele vaša uverenja, naravno da nije teško čuvati pravi radio. Kad je reč o našem programu, ja najiskrenije mislim da građani Srbije plaćaju pretplatu upravo da bi slušali programe kao što je Drugi program Radio Beograda. To je program koji se razlikuje, u šumi jeftinih komercijalnih radio programa koji, najčešće, emituju plej listu sa stotinak istih muzičkih numera, pod izgovorom da je to ono što narod voli da sluša. Mi se ponosimo time što emitujemo ono čega najčešće nema na drugim programima.
Šta Vi mislite, jesu li društvene mreže uspele da „ubiju“ radio? Druge medije, manje više, jesu.
Radoman Kanjevac – Možda bih proširio ovo pitanje sa društvenih mreža na ceo internet. Globalna mreža je učinila za radio neprocenjivo mnogo. Nekada ste radio mogli da slušate samo na svom tranzistoru ili kućnom radio aparatu, na veoma ograničenom prostoru. Danas radio možete da slušate na svom radio prijemniku, mobilnom telefonu, lap topu ili kućnom računaru. Možete, ako imate internet, da ga slušate u realnom vremenu, ali i kasnije, odloženo. Možete svaku emisiju da preslušate više puta. Sve su to pogodnosti koje su nekada bile nezamislive. Nama se povremeno javljaju slušaoci i sa drugih kontinenata. U sadejstvu sa internetom radio je doživeo malu renesansu. Kad je reč o društvenim mrežama najradije bih citirao patrijaha Porfirija, koji kaže da su mediji dar od Boga, da su stvoreni na korist čoveku, drugo je pitanje kako ih ko od nas koristi. U tom smislu mislim da su i društvene mreže dobra stvar. One mogu da pomognu da najavimo neke emisije, da proširimo neke sadržaje, a ne verujem da mogu da ugroze ono što je najbolje i najvrednije na radiju. Radio Beograd 2 ima svoje profile i na fejsbuku i na tviteru i na instagramu. Na njima odmah vidimo kakvo je reagovanje slušalaca na pojedine emisije.
Foto: Lična arhiva
A onda, posle svih pomenutih uspeha u novinarstvu, Radoman Kanjevac postaje pesnik. Šta Vas je uvuklo u tu priču? Šta je to više, od izgovorene reči na radiju, što je pesma mogla da kaže?
Radoman Kanjevac – Mislim da se pesnik rađa, da niko ne može postati pesnik ako nema u sebi ono što nekoga čini pesnikom. To ne zavisi od naše volje. Ima stvari koje se mogu reći samo u pesmi.
Ljudi na jugu Srbije Vas prepoznaju i kao autora pesama za našu „Galiju“. I na tom polju ste se okušali.
Radoman Kanjevac – To je jedan divan period moga života i dobre saradnje sa Nešom Milosaljevićem, Batom Zlatkovićem i drugim ljudima iz tog benda, koji smo svi doživljavali kao drugu kuću. Uživao sam dok smo radili te pesme, jer je tu bilo nekog timskog rada koji mi je kasnije u životu veoma nedostajao. Nakon nekoliko albuma i tih velikih hitova nekako mi se činilo da smo počeli da se ponavljamo i ja sam nastavio da pišem knjige. Pre nekoliko dana se na fejsbuk stranici „Odbranimo reke Stare planine“ pojavio jedan klip na kome neko društvo, na izletu, peva pesmu „Da li si spavala“, a jedna ptica, koja je slučajno sletela na vrat gitare, sve vreme cvrkuće kao da peva tu pesmu zajedno sa tim društvom. Ako neko posle 35 godina peva tvoju pesmu i ona se još dopada i ptici pevačici, znači da te pesme nisu bile uzaludne. Ništa me nije obradovalo ove godine kao taj snimak. Imam zaista lepo sećanje na to vreme i na sve te ljude, na naša zajednička letovanja, na jednu atmosferu koja se možda može osetiti još samo u pesmama. Kanjevac
Foto: Lična arhiva
Ono što sam ja negde pročitao, a dopalo mi se, to je da Vas je neko nazvao – mudracem iz senke. Zašto gospodine Kanjevac svi ljudi, koji nešto zaista vrede, rade iz senke?
Radoman Kanjevac – Možda čovek i može biti mudar samo u senci. Svetlost reflektora nije nikoga napravila ni boljim, ni pametnijim nego što jeste. Vaše pitanje aludira na neku nepravdu prema ljudima koji vrede, ali ja mislim da je danas, kad je svakome dovoljan jedan selfi da mu pruži zadovoljstvo male poznatosti i velike slave, zapravo privilegija biti u senci. Toliko smo sa svih strana izloženi kamerama, televizijama, tabloidima, da je prirodno što pristojan svet hoće da bude u nekoj vrsti senke i ne želi u tome da učestvuje. Konačno, da parafraziramo Njegoša, najvećeg i najmudrijeg od svih: „ko u senci makar malo stoji, bolje vidi od onog na svetlu“.
Šta je danas Radoman Kanjevac – pesnik ili novinar?
Radoman Kanjevac – Možda sam ja poslednja osoba koja bi trebalo da odgovori na to pitanje. Pre mene je trebalo pitati, na primer, Miloša Crnjanskog, Dušana Matića, Ljubu Simovića, Duška Radovića i mnoge druge ljude koji su u isto vreme bili novinari i pisali poeziju. Novinarstvo je uvek posao koji se odnosi na sadašnjost, a poezija se piše za drugi život, za onaj svet. Za razliku od nekih ljudi koji misle da je novinarstvo smrt za poeziju, drugi misle da to baš ide jedno s drugim.
Još jedno pitanje na kraju. Budući da je ovo portal posvećen osobama sa invaliditetom, hoću da Vas pitam: Jesu li ove osobe ovde kod nas u Srbiji medijski zastupljene u dovoljnoj meri?
Radoman Kanjevac – Ja se često protivim da se na osobe sa invaliditetom gleda kao na drugačije od ostalih ljudi. Ne postoji osoba kojoj ništa ne fali. Možda su najviše hendikepirani oni koji pokušavaju da nam pokažu da su najzdraviji. Svako od nas nosi svoj krst. Ponekad ni sami ne znamo koliko nam toga nedostaje. Radio Beograd 2 je uvek imao poseban senzibilitet za ljude koji se razlikuju. U našem jutarnjem programu već godinama imamo redovnu rubriku za slabovide osobe, jer znamo koliko je radio za njih važan. Za emisiju „Beli štap Hane Jovčić“ naša novinarka Milena Radić dobila je nedavno prvu nagradu i Gran pri na međunarodnom festivalu reportaže „Interfer“. To je emisija koja pokazuje koliko osobe sa invaliditetom mogu da budu optimistične. Te osobe su za nas, veoma često, nevidljivi deo populacije, ali svojim najbližima oni su najvažniji na svetu.
Autor: Gojko Agatonović
