Piše: Dr Filip Mirić
Foto:unsplash.com
“Reč gore poseče nego mač.” U ovoj narodnoj poslovici je sublimirana sva pogubnost psihičkog nasilja i velika istina da su rane od psihičkog nasilja mnogo teže i dublje od fizičkih povreda. Zašto je ovaj vid nasilja toliko opasan? Jednostavno rečeno, našu psihu čine naš karakter, emocije želje, nadanja… Kada dođe do povrede našeg unutrašnjeg bića, često nastaju lomovi i različiti padovi psihičke energije koji mogu dovesti do depresije, pa i psihoze. Kada je reč o psihičkom nasilju osobe sa invaliditetom su vulnerabilnije u odnosu na opštu populaciju iz mnogo razloga. Jedan od najvažnijih je i postojanje samog invaliditeta, koji ove osobe u očima nasilnika predstavlja ranjivijima. Ali, ne mora uvek biti tako.
Psihičko (emotivno) nasilje nad osobama sa invaliditetom uključuje dehumanizaciju i njihovo potcenjivanje kroz verbalno ili neverbalno postupanje koje smanjuje njihovo samopoštovanje, npr. laganje, ruganje, nazivanje pogrdnim imenima, pretnje, socijalna izolacija i zabranjivanje poseta, ponižavanje i sl (Milić Babić, 2009: 599). Ovo nasilje je posebno pogubno jer je usmereno na psihu žrtve i na njenu samopercepciju (Mirić & Vasiljević Prodanović, 2018:53). Ono je posledica predrasuda, zanemarivanja, zlostavljanja i mnogih drugih negativnih pojava kojima su osobe sa invaliditetom često izložene. Različiti oblici sumnje u nijhove sposobnosti i omalovažavanje njihovih postignuća, takođe mogu predstavljati specifične i, nažalost, teško dokazive oblike psihičkog nasilja.
Suzbijanje psihičkog nasilja prema osobama sa invaliditetom deo je neprestanog društvenog procesa borbe protiv nasilja u društvu. Krivično pravo je svoj odgovor na ovo nasilje dalo između ostalog, i kroz inkriminaciju mnogih ponašanja i konstituisanje brojnih krivičnih dela kod kojih je objekt zaštite “duševni mir”. Medicinska istraživanja već dugo poznaju i iznova naučno dokazuju vezu između povređene psihe i bolesnog tela, kroz postojanje psihosomatskih bolesti. Ipak, suzbijanje psihičkog nasilja u društvu je mnogo više od toga. Ono je pitanje svesti i savesti svih nas.
Korišćeni izvori i preporučena literatura
Milić Babić, M. (2009). Nasilje i osobe sa invaliditetom. Ljetopis socijalnog rada. Zagreb: Pravni fakultet u Zagrebu, 16 (3), 595-614.
Mirić, F. Vasiljević Prodanović, D. (2018). Društveni odgovori na nasilje nad osobama sa invaliditetom. Ne nasilju – jedinstven društveni odgovor: Zbornik radova sa treće međunarodne naučne konferencije „Društvene devijacije“ , 52-59.
Nikolić-Ristanović, V. (2019) Od žrtve do pobednika – viktimologija kao teorija, praksa i aktivizam, Beograd: IGP “Prometej”.
Kostić, M. (2010). Viktimitet starih ljudi. Niš: Pravni fakultet univerziteta u Nišu, Centar za publikacije, Beograd: Izdavačko preduzeće “Socijalna misao”.
Tatić, D. (2006). Uvod u Međunarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Beograd: Centar za samostalni život invalida Srbije.
Čanak, M. Sprečavanje nasilja nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovam, http://portaloinvalidnosti.net/2017/07/sprecavanje-nasilja-nad-zenama-sa-invaliditetom-u-rezidencijalnim-ustanovama/, pristup 09.01.2021.
