Autorka: Milena Vidojković
Foto: Gerd Altmann, Pixabay.com
Imamo Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Imamo i Pravilnik o načinu praćernja izvršavanja obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom i načinu dokazivanja izvršenja te obaveze. Sve to mi imamo brajko moj, ali džaba ti kada savesti i odgovornosti nemamo. Kada nam je pažnja usmerena ka tome kako da pronađemo rupu u Zakonu i izigramo ga. I radimo to uspešno, ko i u svim drugim prilikama. Nama je u krvi da varamo sistem i skidamo odgovornost sa sebe. Pa šta košta, neka košta. A poslodavci su „ukapirali“ da kazna košta manje od upošljavanja osobe sa invaliditetom. Plate ljudi i mirna im glava. A je li im je i savest mirna? E to stvarno ne znam, ali mislim da jeste. Jer, problem je u čoveku i njegovoj glavi, ne u sistemu koji često jeste dobar, al’ nema za koga.
Naravno da nisu svi isti. Doduše daleko je manje onih koji nisu isti, ali se nađu. Pronašli smo jednog Miloša u Nišu koji ima firmu, a zaposlio je jednu Anu, koja je u kolicima i pripada gore navedenoj grupi nezaposlenih, od koje većina beži. Zaposlio je kao dizajnera i što je još važnije uvažio je kao čoveka, jednakog sa svima ostalima.
Ana Ilić je devojka koja boluje od Fridrajhove ataksije, u kolicima je i celog svog života se bori sa životom. Da živi do sutra, da ugleda svetlo dana narednog jutra, da se bavi stvarima kojima se bave njeni vršnjaci i da okusi sreću, ako je to u njenim prilikama ikako moguće. I sve radi da bi u tome uspela. I uspela je u svemu što je od nje zavisilo. Završila školu, diplomirala na grupi za filozofiju na Filozofskom fakultetu, piše pesme već desetak godina i poznata je u javnosti po tome, nedostajalo joj je samo da bude korisna. Sebi, i ljudima oko sebe koji o njoj brinu.
Ana Ilić, Foto: Milena Vidojković
Miloš Antić joj je pružio priliku pre nekoliko meseci. Ne iz sažaljenja, kako kaže, već zato što je Ana pametna i sposobna, i dobar čovek. I ne zato da bi ispoštovao Zakon (a zakone poštuje u svom poslu), već zato da bi ispoštovao čoveka koji vredi. A Ana Ilić je čovek koji vredi daleko više od mnogih drugih, kojima nisu potrebna invalidska kolica da bi stigli tamo gde su naumili.
Miloš Antić, Foto: Milena Vidojković
Miloša i Anu su mediji spomenuli jednoga dana, pa ih zaboravili. Lepa novinarska priča za jednokratnu upotrebu. Pa je sutra zaboraviš. A ja bih, da me neko pita, o tome pisala svakoga dana. Dok ne dosadim onima koji treba da čuju. Dok ne postidim one, koji bi trebalo da se stide i koji zabijaju glavu u pesak pred Anom i sličnima Ani. I dok ne krenu Miloševim stopama.
Svi poslodavci u Republici Srbiji koji imaju 20 ili više lica u radnom odnosu su obveznici zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Novoosnovani poslodavci, u periodu od 24 meseca od dana osnivanja, oslobođeni su obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom – tako piše u Zakonu.
Miloš nema 20 i više zaposlenih. Ima ih svega nekoliko. I ima Anu, na koju je ponosan. I zadovoljan je njenim radom i ljudskim osobinama koje kao čovek nosi u sebi. Niko ga nije „naterao“ da učini ovaj korak, on je to želeo i srećan je zbog toga.
E, to je to o čemu govorimo. Te barijere u našim glavama su ključne. Mnogi, slični Ani, savladaju sve barijere sa kojima su u invalidskim kolicima suočeni, ali barijere u glavama drugih ljudi malo teže. Ani se posrećilo, mnogima nije i neće. A moglo bi, vrlo jednostavno bi moglo. Kada bi svi, poput Miloša Antića, shvatili da je naša pomoć osobama sa invaliditetom potrebnija od pomoći zdravim osobama. Kada bismo im pružili ruku i uveli ih u „normalan svet“, dali bismo im lek koji ni u jednoj apoteci na svetu ne može da se kupi.
