Foto:Pixabay.com
Zakoni, pravila, život! Ima li dodirnih tačaka među ovim pojavama, sreću li se katkada ili postoje samo forme radi?
Između 2001. i 2010. godine, usvojen je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom (2006.), koji, između ostalog, zabranjuje diskriminaciju u javnom prevozu i činom diskriminacije smatra i ukoliko osoblje u vozilu odbije da pomogne osobi s invaliditetom u slučaju nepristupačnosti vozila ili ukoliko joj je pomoć potrebna. Takođe, 2012. godine usvojen je Zakon o javnim nabavkama kojim je predviđeno da se, prilikom izgradnje objekata i kupovine sredstava vodi računa o njihovoj pristupačnosti, usvojeni su državni i lokalni strateški dokumenti i akcioni planovi koji za ono što već postoji predviđaju razumno prilagođavanje, a u izgradnji novih takvo dizajniranje da se mogu zadovoljiti potrebe svih potencijalnih korisnika.
A onda su usledile brojne priče o pravima osoba sa invaliditetom, o uklanjanju barijera koje im olakšavaju život, o nastojanju države i lokalnih zajednica “da učine sve što je u njihovoj moći” kako bi im olakšale život. I čine to, ili barem kažu da čine. Posebno svi o tome govore kada dođe Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, uz brojna obećanja kako će “u narednom periodu” nastojati da učine još više. Šta je to još više i još bolje, pojma ja nemam, ali verujem da osobe sa invaliditetom itekako imaju suočavajući se svakodnevno sa brojnim preprekama na svakom koraku i u grčevitom nastojanju da žive normalno.
Zato što je njima svaki dan borba. Od izlaska iz kuće do povratka, jer usput bi, recimo, neko od njih u kolicima želeo da uđe u autobus. Kako da uđe, a potom kako da izađe? Neki od njih uspevaju, zato što su “onesposobljene osobe” često izvanredne u rešavanju problema, zato što moraju to da budu. Za njih je čitav život satkan od niza izazova, koje treba prevazići. Uz našu, ili bez naše pomoći, svejedno je.
Prost primer: Učiniti radno mesto pristupačnijim nije dovoljno ako nije moguće pregovarati o sistemu prevoza da bi se stiglo do posla. Šta vredi rampa na ulazu u restoran ako ujutru ne možete da ustanete iz kreveta?
Opet se vraćam zakonima. Usvojeno je nekoliko sistemskih zakona kojima se država zvanično obavezala za pristup invalidnosti zasnovan na ljudskim pravima, čak je u nekim institucijama počela i obuka zaposlenih kako da pristupaju i odnose se prema osobama sa invaliditetom. Ne znam je li sve to vredelo, a mislim da nije.
Znaju li brojni pružaoci usluga svoja prava, ali i obaveze prema osobama sa invaliditetom, koje proističu iz ovih dokumenata?
Da li im je poznata njihova svrha, da li o njima mogu da se informišu iz novina, putem radija i televizije, od koga dobijaju informacije i na koji način su one predstavljene? Malo sutra znaju, odakle bi znali ako toga nema u medijima i ukoliko nemaju gde da se informišu.
Nije li kod većine naroda još uvek uvrežena predstava o invalidnosti i osobama sa invaliditetom kao pasivnim, nedovoljno sposobnim osobama kojima nešto nedostaje i kojima je potrebna pomoć okoline i društva na čijem su teretu, te se najčešće porodica žrtvuje za dobrobit svog člana sa nekim oštećenjem ili smanjenom sposobnošću. Na ovom mestu se pridodaju neki stručnjaci i država, koji bi trebalo da pripomognu. I to bi bilo to.
Sva do sada obrađena građa, analize i reakcije na objavljeni medijski materijal u Srbiji i na području jugoistočne Evrope na temu invalidnosti u poslednjih petnaest godina ukazuju na to da ne postoji ujednačen pristup ovom fenomenu i da se o njemu malo govori.
Valjalo bi da organizacije osoba s invaliditetom, mediji i odgovarajuće državne institucije zajedno stvore uslove za objektivno i korektno predstavljanje osoba s invaliditetom. A to u prevodu znači blagovremeno, tačno i na činjenicama zasnovano informisanje o oblasti invalidnosti koje će biti usmereno na podizanje svesti i informisanje šire javnosti o njihovim problemima, ali istovremeno znači i učešće zajednice osoba s invaliditetom u svim procesima koji je se tiču.
Ovako, kao što rekoh na početku, imamo samo pravila i zakone i pretvaramo se da je sve u redu, a nije. Mnogo toga nije u redu. I neće biti, ukoliko nastavimo da se pretvaramo.
Autor: Milena Vidojković
