Foto: Unsplash.com
Kada govorimo o osobama sa invaliditetom, njihovim potrebama, preprekama i problemima koji im stoje na putu, nikada ne razmišljamo i o njihovim osećanjima i željama koje svako ljudsko biće ima. O ljubavi i seksualnosti, recimo.
Što ste sa čuđenjem razrogačili oči? Mislite li da, ako je osoba u kolicima i ne može da hoda, ne ume da voli i nije joj potreban seks? Ne želi decu i porodicu koju vi imate? Mislite li da vam je mišljenje na mestu?
Ljubav je potreba za kojom čezne svako biće na planeti. Što bi iz nje bile izuzete osobe sa invaliditetom? Seksualnost je sastavni deo života svakog čoveka. Mislite li da osoba sa invaliditetom nije čovek?
Na žalost uobičajeno shvatanje seksualnosti je danas povezano sa izgledom i privlačnošću nečijeg tela. Lepo telo oličava erotičnost, želju i moć. Dakle, osobe sa invaliditetom su u startu hendikepirane na tom planu. A jesu li?
Negde su uobičajene i predrasude da osobe sa invaliditetom ne bi trebalo da zasnivaju porodicu, da imaju decu. Tu već osobama sa invaliditetom ništa ne fali, fali našim glavama kroz koje ovakve misli prolaze i ne dozvoljavaju im da se udube u problematiku i stvari postave na svoje mesto.
Znam osobe sa invaliditetom koje sve to imaju. Retke su, doduše, ali su primer snage i želje da do zacrtanih ciljeva stignu, da sruše barijere u glavama ljudi koji su sumnjičavi i veruju u mogućnost ostvarivanja takvih želja. Poznajem njihove snažne ličnosti kojima menjaju svet oko sebe, i divim se jer im malo na tom putu pomažemo. Pred njima je težak zadatak: da promene i nas, i sebe. Nas koji često “uvrnuto razmišljamo”, sebe jer su već opterećeni do guše brojnim preprekama, tugom i nemirima koji ih prate. Da pobede sebe, ali da pobede i nas. Koje su to stene od ljudi! A mi bismo da im uskratimo ljubav i seksualnost.
Može li se biti zaljubljen u nekoga ko ne hoda, ne trči, ne penje se uz stepenice i ne silazi niz njih? Ne znam, ali možete pitati one koji su zaljubljeni šta je to što ih je privuklo takvim osobama.
Posmatrajući sa strane meni se čini da je kod osoba sa invaliditetom sve duplo i sve komplikovanije. Duplo uložen napor da savladaju stvari koje su nama uobičajene, a njima prepreke. I da često mnogo toga urade bolje od nas. Drugačije, zato što milion stvari rade na drugačiji način. I vole drugačije. Nije li ljubav osoba sa invaliditetom lepša i čistija od naše? I prava, kakvu bi svako samo poželeti mogao? Jer oni se ne zaljubljuju u nečije telo, zaljubljuju se u čoveka i njegovu dušu. Koliko nas je poželelo takvu ljubav?
Naravno, mnogo je krupnih (ali ne i nepremostivih prepreka), koje oni koji su zajedno a različiti su, u svojoj ljubavi treba da savladaju tokom samo jednog jedinog dana. Ne bismo mi to razumeli, ali oni dobro znaju da im je svaki dan novi izazov, a često i avantura. U onom drugom, što je u duši, svi smo isti.
A priča onoga, ko me je podstakao da pišem o svemu ovome, zvuči ovako:
“Kada uveče legnete, sklopite oči i osetite nečiju ruku u svojoj kosi, znaćete da ste napravili najbolji izbor svog života i da ćete samo zbog te jedne barijere koju ste prešli u svojim glavama, imati ljubav i pažnju do poslednjeg otkucaja srca. Ostvarićete se na bezbroj načina koje niste ni sanjali. I propasti na onim poljima na kojima drugi uspevaju uz minimalan rad. Sve će se okrenuti, ali i vi, tako da će u nekom trenutku sve doći na svoje.
Znaćete, na kraju svega, da ne postoji dovoljno visoka polica da je ne možete zajedno dohvatiti. Samo što je sve mnogo teže. Ali znaćete da sve vredi.
Mislite li i dalje da osobe sa invaliiditetom nemaju pravo na ljubav, seks, porodicu? Mislim da im je pravo i veće od našeg, ali mi nismo kadri da to shvatimo.
Autor: Milena Vidojković
