Autorka: Danijela Jovančić
Foto: Pixabay.com
Danas je moja drugarica iz osnovne škole objavila na društvenim mrežama slike svog deteta, skoro odraslog čoveka, oko dvadeset i kusur godina, i sebe, sa opisom „kako smo zajedno rasli“. Puno je slika, lepih slika bebe i nje: od zametka, rođenja, pa rođendana, polaska u obdanište, školu, predstava, završetka škole, venčanja, postanaka roditelja, a moja drugarica baka, i tako dalje…
Da me nije zaboravila i da nismo prekinule kontakt, mogle smo da menjamo slike, da se družimo, da se smejemo, da delimo brige i njene srećne trenutke, jer imam i ja svojih slika iz prethodnih dvadesetak godina. Slike svog mozga i mene, magnetna rezonanca mog mozga na početku bolesti, kada je bila kao embrion, zametak, jedna malena tačkica na mozgu i ja lepa, mlada… Onda slika magnetne rezonance mog mozga, sa dve, tri, tačkice, rupice na mozgu, i ja sa štapom… Onda slika mog mozga sa desetak belih rupa, takozvanih plakova, i ja, sa šetalicom, onda hodalicom… Pa magnetna rezonanca, slika mog mozga izrešetanog kao Švajcarski sir, i mene u kolicima. I tako smo rasle, moja bolest i ja zajedno…
Možda ta moja drugarica nije dolazila jer je mislila da će me njena sreća povreditii, ili da ću ja tugovati, plašila se mog bola, tuge, plašila se nepoznatog. Mogle smo da se hvalimo svojim slikama, zbijamo šale na račun istih, ali nismo. Zaboraviljena sam od nje, kao i od ostatka sveta. Zaobilazili su nas kao da smo porodica Adams, kao da sam ja ona ruka, takozvana Stvar, ili stric Fester, ili rođak It, a mi smo samo obična porodica, ni nalik porodici Adams. Porodica kojoj je potrebna pomoć, ponekad i samo topla reč, a topla reč data danas skuplja je od dukata.
Da, ja sam ostala ista, ista ona devojčica iz osnovne škole, duhovita, poeta pored klovna, nisam Mortiša, samo sam sada osoba sa invaliditetom, samo sada nemam prijatelja i samo sam sada jako, jako, usamljena.
