Foto: Lična arhiva
Čini mi se da se zanemarljivo malo u Srbiji govori o pravima i položaju osoba s invaliditetom, iako se na svakom koraku mogu sresti, posebno prilikom rešavanja nekog problema: zapošljavanja, odlaska na rehabilitaciju u neku od banja i sl.
U zadnjih nekoliko godina to ide nabolje, ali veoma sporo, čini mi se. S moje tačke gledišta, sam položaj osoba s invaliditetom je dosta ugrožen jer naše društvo nije dovoljno edukovano i čim neko naiđe na neku osobu s invaliditetom odmah stvara predrasude o njoj. Kao jedan od većih problema ja uočavam nedovljno rampi u raznim institucijama tako da osobe koje su u kolicima nemaju pristup. A svi znamo da te rampe podjednako služe i majkama s decom u kolicima i starima koji ne mogu da se penju uz stepenice. Stoga želim da prenesem svoje iskustvo svim osobama s invaliditetom i da im tako, koliko je moguće, dam volju za životom i podršku u svakodnevnoj borbi sa problemima, jer je meni u teškim situacijama mnogo značila podrška porodice, društva u školi i cele moje okoline.
Evo jednog primera iz osnovne skole koji mi je ulio sigurnost i dao snagu za savladavanje svakodnevnih školskih aktivnosti. Jednom prilikom sam krenuo u dvorište na čas fizičkog vaspitanja, a pošto mi je učionica bila na drugom spratu nisam smeo sam da sidjem niz stepenice. Moja dva najbolja druga su mi rekla da će me oni pomoći. Uhvatili su me za ruke, jedan s jedne – drugi s druge strane i polako me spustili. Kada smo stigli na čas učiteljica je pitala kako sam sišao, drugovi su u glas rekli: “Mi smo ga spustili!” Učiteljica ih je onda pohvalila i rekla im da su oni tog dana položili jedan važan životini test – onaj koji se naziva drugarstvo.
Ovom svojom pričom želim da osnažim osobe s invaliditetom da svoj hendikep, ma koliko bio težak, ne kriju i da se ne stide zbog toga što su drugačiji od drugih. Iz ličnog iskustva tvrdim da na svoj invaliditet treba gledati bez barijera koje se nalaze u glavama svih nas. Treba najpre sami sebe da prihvatimo – takvima kakvi jesmo, i kao takve će nas onda lakše prihvatiti i okolina.
A što se tiče naših prava, treba da se borimo za njih i da verujemo da će se ona ostvariti. Čvrsto verujem da je uz volju, veru i nadu sve moguće – samo treba stremiti ka svom cilju i ne očekivati rešenje preko noći. Rezultat će doći kroz određeni vremenski period. Ali najvažnije je ne odustajati, jer smatram da sreća prati hrabre i da u tom slučaju Bog pomaže pravim ratnicima u borbi zvanoj život.
Autor: Đorđe Mitrović
