Foto: Lična arhiva
Svake godine 2. aprila obeležava se Dan obolelih od autizma a cela nedelja, nazvana Plava nedelja, ispunjena je aktivnostima čiji je cilj podizanje svesti u društvu o autizmu. Autizam nije bolest, već stanje, koje traje čitavog života. Upravo iz tih razloga roditelji dece sa autiozmom ne mogu sami da se izbore sa problemima već se okupljaju u udruženja kako bi predočili ovaj problem i kako bi na sasvestan i odgovoran način pokazali društvu ko su osobe sa autizmom, približili ih ljudima i omogućili njihovu inkluziju u društvo.
Takvo je Udruženje “Gupoan” u Nišu, a Katarina Jovanović mlada osoba koja punih sedam godina, od osnivanja, radi u udruženju i kroz likovne radionice pomaže autističnoj deci. Njene radionice su posebno zanimljive jer se deca obolela od autizma najbolje izražavaju kroz crtež. Moglo bi se slobodno reći da ih niko ne poznaje u toj meri, kako ih Katarina poznaje.
„Ja sam porasla sa tom decom, kako su oni sazrevali tako sam i ja sa njima sazrevala i oni su postali sastavni deo mene. Zato odatle ne mogu da odem, prosto sebe ne vidim na drugom mestu.
Hoću da naglasim da likovne kreativne radionice nisu jedine u Udruženju Gupoan. Tu postoje i Montosori radionice, Pomoć pri učenju, Socijalne priče…..Sve te radionice, uključujući i Otvorene dane koje organizujemo, su od velike pomoći deci iz spektra autizma.
Autizam nije bolest, to je stanje jer svako dete ima drugačije simptome i jedno od drugog se bitno razlikuje. Kada kažete da znate jednu osobu sa autizmom vi i u bukvalnom smislu poznajete jednu osobu sa autizmom. Svako dete ima svoj karakter i svoju narav, ono što voli i ono što ne voli, to su mali ljudi koji tek treba da spoje u celinu sve svoje karakteristike i svoje talente. Moram da napomenem da su mnogi od njih talentovani za muziku, crtanje, ples.”
Foto: Lična arhiva
Katarina je vrlo mlada ušla u ovu priču, a iz nje ne izlazi, niti će – kako kaže.
„U priču sam ušla sasvim slučajno, a ostala namerno. Povukao me je rad sa decom, sa tom posebnom decom, rad koji zahteva puno emocija i puno energije. U moj prvi radni dan me je uvela Vesna Jadranin, naš psiholog. Prepala sam se tog prvog dana. Jedno dete vrišti, drugo skače, haotično stanje najkraće rečeno. Odmah sam reagovala rečima da ja to ne mogu i da je sve previše emotivno za mene.
՚Vidi, od te tvoje empatije mi nemamo nikakvu pomoć, a ni oni. Izaberi na koji način ćeš da ih voliš՚ – rekla mi je tada Vesna. ՚Da li ćeš ih voleti sa strane samo gledjući ih, ili ćeš ih voleti tako što ćeš da ih prihvatiš uz svu decu i sve nas koje prihvataš u životu, i raditi sa njima՚.
Izabrala sam ovu drugu opciju, jer samo sam tako mogla istinski da im budem od pomoći.
Mislim da ću naći način, pošto završavam medicinu, da uz njih ostanem što duže. Jer oni su, na neki način, postali i moja porodica.
A lepih trenutaka u toj našoj porodici ima na pretek. Lepo je kada dođete u Udruženje i sretnete se sa volonterima koji su puni želje i elana da rade i koji nastavljaju da rade ono što sam ja započela. Što bi rekla moja mala drugarica, devojčica sa autizmom, kada ja nešto lepo za nju uradim: ՚To care!՚ E, tada znam da sam uspela.”
Foto: Lična arhiva
Katarina je zaista mnogo toga uspela u radu sa autističnom decom. Brinula je i o organizaciji Plave nedelje, ispunjene raznim aktivnostima. Između ostalih tu je bila i tribina „Spektar života” koju je u Banovini organizovalo Psihološko savetovalište Studentskog kulturnog centra. Na toj tribini su, o raznim aspektima autizma, govorili mnogi stručnjaci. Najveću pažnju privukao je govor Tadije Lazarevića, plavog dečaka sa autizmom.
„Dobar dan svim ljudima plavog srca!
Ja sam plavi dečak i danas ću vam pričati o svim plavim devojčicama i dečacima.
Vidite, plava boja je za slikara nebo, za mornara more, a za nas je plava boja originalnost!
Da, mi u plavoj boji smo jedinstveni i posebni. Pomalo smo nestašni, ali to je zato što ne razumemo ovaj svet. Nama treba više vremema da shvatimo kako stvari funcionišu. Nekada i plačemo, znamo da budemo uzmemireni i ne želimo da vas pogledamo u oči. Ne zamerite nam, nismo nevaspitani samo smo glasni. Mnogi od nas ne umeju da govore, pa nam je teško da kažemo sve što osećamo i sve što nas muči. Nama je jedino važno da nas prihvatite, jer mi nismo bolesni, samo smo drugačiji. Naši roditelji nisu hladni prema nama kao što mnogi veruju, to su naši heroji i naša najveća snaga. Teško stičemo poverenje, i treba nam vaša pomoć da verujemo ovom svetu. Zato širite priče o nama, pišite ih sa nama, nećete verovati koliko one čarobne mogu biti. Ne zaboravite da ste bogati samo onoliko koliko drugima darujete.
Mi imamo i talente znate, znamo da crtamo, da pišemo, sviramo, plešemo.
A kada biste samo znali koliko umemo da volimo… pa ne bi ste mi verovali koliko nijansi plave boje postoji za ljubav. Mi živimo ljubav.”
Foto: Lična arhiva
Upravo ova deca su Katarinu Jovanović, koja završava medicinu i sutra će biti lekar, kupila zauvek. Kupila je ljubavlju. Njena posvećenost deci sa autizmom je s godinama prerasla u ogromnu ljubav i veliko razumevanje svih njihovih postupaka. Zavolela je ovu, u mnogo čemu posebnu, plavu decu. Ne bi mogla, kako kaže, da ode od njih jer bi ih razočarala. I ne samo to, već i zbog činjenice da je niko ne bi voleo na takav način, kao što je vole „plava deca”.
Autor: Milena Vidojković
