Foto: Lična arhiva P. Popovića
Petar Peca Popović je poznati srpski novinar, publicist, muzički kritičar i urednik novina. Uređivao je časopise Džuboks i Rok 82. Pisao za Politiku, Politikin zabavnik, Blic, Sportski žurnal i mnoge druge, jednom rečju – retko se sreće osoba sa takvom rokenrol biografijom kao što je Pecina. Oprobao se i u radio novinarstvu – u Radio Beogradu i Radiju 101. Prvi je muzički urednik prvog muzičkog radija u SFRJ (Radio 101 RTB, 1989). Autor je najduže dokumentarne rok serije Televizije Beograd (Rokumenti 1995). Bio je i urednik u prvoj nezavisnoj televizijskoj kući SFR Jugoslavije – čitavih mesec dana (OK Kanal 1989), dok ta televizija nije zabranjena.
Petar Peca Popović je poznat po velikom doprinosu afirmaciji zabavne i rok muzike. Pomogao je mnogim muzičarima na početku karijere: Zdravku Čoliću, Bijelom dugmetu, grupi Azra, Ribljoj Čorbi, Bajagi i instruktorima, Poslednjoj igri leptira.
Foto: Lična arhiva P. Popovića
Po njegovoj ideji 1977. godine održan je besplatan koncert kod Hajdučke česme, koji važi za najposećeniji u bivšoj Jugoslaviji.
Sredinom ove godine promovisao je i svoju najnoviju knjigu „Tragovi u beskraju“ na Univerzitetu u Nišu. Predigra za ovu knjigu bile su „Biti još veći i glasniji“, „Život je samo kratka prolazna svečanost“, „I dečaci plaču, osim…“
Nemoguće je Pecu opisati u par rečenica. Za njega je potreban roman, i to u nekoliko tomova.
Uvek valja krenuti od početka, a ja bih od kraja gospodine Popoviću. Od onoga šta ste i ko Vi danas?
Peca – Danas sam čovek u play-outu života sa ozbiljnom kilometražom iza sebe, pohaban ali i veseo. Nekad medijski sve i svašta, sada uglavnom ništa.
A sve je počelo baš davno, onda kada ste uplovili u novinarstvo. Pisali ste za Politiku, ali i Politikin zabavnik. Dve potpuno različite stvari.
Peca – Redosled u kući Politika je malo drugačiji: Ilustrovana Politika, Politikin zabavnik, Zdravo, Politika, Nin, Intervju, Rock, Sportski žurnal, Svet… U životu kao i karijeri uvek postoje paradoksi i nelogičnosti, ali bi bez njih sve bilo dosadnije. Sada se radujem što je sve išlo upravo tako. Koliko divnih ljudi u svemu tome, koliko škole, koliko dragocenih pouka…
Kada ste krenuli putanjom muzike i zašto?
Peca – Bilo je teško odoleti Đorđu Marjanoviću i ostati imun na Bitlse i sve ono što su inficirali po Beogradu. Znao sam da nemam dovoljno talenta za svirača ni glas za pevača ali da imam energiju koja može koristiti oko muzike.
Foto: Lična arhiva P. Popovića
A radio, radio je sasvim drugojačiji medij od novina i časopisa?
Peca – Jeste sasvim drugačiji istovremeno mnogo brži. Ja sam bio uz to hendikepiran jer ne znam da kažem slovo „r“. Nikola Karaklajić to nije smatrao manom i dobio sam šansu. Radeći sa njim i Milovanom Ilićem mnogo toga sam proživeo i naučio. To su bile dragocene godine i neprocenjivo iskustvo.
Kako je to Peca Popović pomogao afirmaciji brojnih muzičkih imena, kako im je pomogao da rastu?
Peca – Nisam ja njima pomogao, naprotiv. Oni su meni omogućili da radim posao o kome mnogi sanjaju. Imao sam sreće da u pravom trenutku budem pored pravih ljudi. Blizu najvećih talenata jednog vremena. Time se ne mogu mnogi pohvaliti.
Jeste li u kontaktu sa tim ljudima, pamte li, ili su zaboravili kako to već svi mi činimo, zaboravljajući ljude koji su nam pomogli?
Peca – Gajim prijateljstva koja su iz tog vremena nastala. Niko meni nije dužan, pa se ne ljutim zaboravnima. Neke je karijera mnogo udaljila od zajedničkih snova. I to je ljudski. A sve prolazi osim prošlosti.
Foto: Lična arhiva P. Popovića
Rokenrol je, ipak, novinarska ljubav za koju se najčešće vezuje Vaše ime. Mlađe generacije ne prepoznaju tu vrstu ljubavi, koju Vaša i moja gaje prema rokenrolu.
Peca – Svaka generacija ima svoju muziku i određene emocije nastale pri toj privrženosti. Imam utisak da mlađi vole sve bez posebnog kriterijuma po pitanju žanrova. Mi smo bili drugačiji, znali i da se tučemo braneći svoj ukus.
Rekli ste jednom: “Srce – to je ono mesto gde rokenrol čuva svoje osnovne sastojke”. Prevedite mi to, kako bi nas svi razumeli.
Peca – I dalje verujem da je to upravo tako. Ako u rokenrolu nema snova, žudnje za slobodom, prijateljstvom, ljubavlju i željom da se popravi svet oko sebe, onda je to (da izvinite) obično sviranje k…u.
A sada me zanima onaj deo u kojem je Peca bio novinar. Novinar koji je dolazio do zvučnih imena kod nas i u svetu. Koliko se to novinarstvo razlikuje od današnjeg, a definitivno se razlikuje?
Peca – Ja dolazim iz analognog vremena, kad nije bilo interneta. Svaka komunikacija je podrazumevala drugu vrstu odnosa i poverenja. Mi smo morali da znamo a ne da se pozivamo na gugl ili vikipediju. Svet je bio drugačiji, a naši junaci pristupačniji. Ima i izuzetaka: ceo život sam žudeo za intervjuom sa nekim iz grupe Pink Floyd. Bili su mi nedostižni. I onda sam, preko Zoom aplikacije 57 minuta bio oči u oči sa Rodžerom Votersom. Ispričali smo se kao stari pajtaši. Onda sam sebi rekao: Dosta, više ništa ti ne treba u ovom životu.
Foto: Lična arhiva P. Popovića
“Džuboks” je bio nešto najrevolucionarnije. Tiraž mu je na samom početku bio 100 hiljada primeraka, i sve rasprodato. Nekako mi se čini da je to u Vašoj karijeri bilo kao najveće ostvarenje i uspeh. Ili se varam?
Peca – Džuboks je prva i neprolazna ljubav, ali Rock je po tiražu i akcijama meni važniji. Pre svega, moj je san. Imao sam ekipu divnih saradnika, 150 hiljada tiraža, nekoliko velikih poduhvata (YU rok misija, Bolje vas našli, Bajagin singl…) i međunarodnu nagradu. To je bilo u „zlatnim godinama YU roka“. Odatle, iz tog mesečnika, je izašla fenomenalna generacija književnika, publicista, fotografa, ilustratora. Ja sam tu bio najmanje talentovan ali najsrećniji.
Ne bismo smeli da zanemarimo još jedan važan segment u Vašem životu. Humanost. Radili ste u Africi kao humanitarac. Otkud to i kakve veze ima sa svim onim o čemu smo do sada pričali?
Peca – Ko je odrastao šezdesetih morao je ostati raspoložen prema ljudima i njihovim potrebama. Kao mali divio sam se ambasadorima UNICEF-a kao što su bili Deni Kej, Hari Belafonte, Grejs Keli, Rodžer Mur, a doživeo da sarađujem sa Odri Hepbern, Vanesom Redgrejv i Harvi Kajtelom. U svet UNICEF-a ušao sam 1985. praveći „YU rok misiju“ kada smo uplatili 512 hiljada dolara u fond za gladnu decu Afrike. Godinu kasnije učestvovao u organizovaciji našeg dela trke „Run the World“. Onda sam radio u jugoslovenskoj komisiji za saradnju sa UNICEF-om. Tada sam (prvi u svetu!) 1990. objavio tek usvojenu „Konvenciju o dečijim pravima“. Kada je UNICEF otvorio svoju kancelariju u Beogradu (oktobar 1992) za prostor bivše Jugoslavije bio sam šef za informisanje. Prethodno sam učestvovao u velikoj misiji po jugu i istoku Afrike. To pomaže da naš svet vidite na novi način.
Fotografija 5 – Run the world, UNICEF 86, Foto: Lična arhiva P. Popovića
Ovo je portal posvećen osobama sa invaliditetom. Kažite mi kakav je Vaš stav prema tim osobama. Razmišljate li ponekad o njima i mislite li da su u dovoljnoj meri zapaženi u društvu, ili su još uvek nevidljivi?
Peca – Samo da znate, ja sam posle svih mojih udesa sa srcem zvanično 100% invalid! Ali i dalje radim kao da je sve u redu. Prema tome čvrsto verujem da svaki invalid na svetu ima pravo da realizuje svoje talente i posebnosti. Koliko vanvremenskih i herojskih poduhvata svaki dan ostvaruju ljudi koje neko smatra „hendikepiranim“. Za mene invalid nema pravo da bude nevidljiv. Mora da zauzme mesto u društvu koje mu po vrednosti i, na kraju krajeva, Ustavu pripada.
Autor: Gojko Agatonović
