Fot: Lična arhiva
Petar Janjatović
Petar Janjatović, novinar i publicista, dao je ekskluzivan intervju za portal „Uklonimo barijere”.
Janjatović je rođen 1956. godine u Beogradu. Prve novinarske korake načinio je još u gimnaziji kao saradnik emisije „Veče uz radio” Prvog programa Radio Beograda. Od 1976. godine redovno sarađuje u novinama i časopisima različitih profila. Tokom svih ovih godina kontinuirano je pripremao i vodio muzičke radio emisije. Na RTV Pančevoje radio kao muzički urednik od1997. do 2002. godine. Dopisnik je časopisa „Billboard” sa područja Balkana. Od knjiga je napisao: Drugom stranom – Almanah novog talasa u SFRJ (koautori David Albahari, Dragan Kremer, 1983); Pesme bratstva i detinjstva (Antologija rock poezije SFRJ 1967 – 1991); Ilustrovana YU rock enciklopedija 1960 – 1997 (Geopoetika, 1998).
Nisam uopšte bio iznenađen gospodine Janjatoviću, kada sam pročitao da svi Vaši uspesi zapravo imaju korene u novinarstvu. Novinarstvo je čudo, za svakoga ko se njime ozbiljno bavi. A Vi to činite od rane mladosti.
Janjatović – Oduvek me privlačilo pisanje. A rad u kulturnim rubrikama mi je savršeno odgovarao. Zahvaljujući novinarstvu sam čuo, pročitao i video mnogo toga što bi mi najverovatnije promaklo. I upoznao zanimljive i pametne sagovornike.
Novinar je u jednom trenutku izrastao u muzičkog urednika. Je li to za Vas bilo napredovanje u poslu?
Janjatović – Ne bih na to gledao kao na napredovanje. Jednostavno se desilo da sam 1997. godine postao muzički urednik u RTV Pančevo. Ali kreiranje muzičke slike radija je bio samo deo posla. I bio je to rad svih nas: i muzičkih saradnika i mene.
Novinarstvo se piše i govori. Šta je kod Vas preovladalo – brojni listovi u kojima ste pisali, ili radio emisije koje ste pripremali i vodili?
Janjatović – Podjednako su atraktivna oba medija. Najčešće bih, kada se malo ulenjim, više delovao na radiju jer je tamo opuštenije i zabavnije. Ali kada sam radio u kulturnim rubrikama na Radio Beogradu, umelo je da bude baš zahtevno jer sam pratio film, književnost i, naravno, muziku.
Fot: Lična arhiva
Šta od svega toga više volite?
Janjatović – Ako bih poredio ta dva medija: novine su koncentrisano pisanje a radio ume da bude relaksirajuća improvizacija.
Sasvim je logično da iz nekadašnjeg hipika proistekne dobar novinar koji se bavi ex YU rock i pop scenom. Ne znam ima li koga ko nije slušao Yubox. Šteta za onog, ko nije.
Janjatović – Ništa nije logično. I Bil Klinton tvrdi da je bio hipik. Problem sa tim generacijama, posebno u Americi je što su brzo osetile slasti profita i od hipi se premetnule u japi. E sad, mi smo odrastali u drugačijem sistemu, drugačije kućno vaspitavanje nas je oblikovalo, pa smo na neki način još uvek ostali “iskrena deca”.
Fot: Lična arhiva
Top lista domaćih 100 pesama! Da kažemo današnjim generacijama šta je to bilo?
Janjatović – Na radiju B 92 sam sa kolegom Tomom Grujićem u proleće 2006. godine počeo da radim emisiju Yuboks. Imala je jednostavnu koncepciju: za svaku emisiju smo birali ex YU rock i pop pesme na određenu temu. A teme su bile svakakve: pesme u kojima rock muzičari kritikuju rock novinare, hitovi o hrani, pesme o istini, grupe koje čine braća, sestre… Pa smo komentarisali te pesme, prisećali se događaja iz prošlosti, dakle bavili se najraznovrsnijim pričama. Na temelju te emisije su u jesen 2006. slušaoci ceo dan glasali za listu od sto najboljih ex YU pesama. Pobedila je “Samo par godina za nas” EKV.
A onda, kao svaki dobar novinar, krenuli ste da pišete knjige. Jedna od njih – “Pesme bratstva i detinjstva”. O čemu govori?
Janjatović – E tu knjigu nisam napisao, već sam uradio antologiju ex YU rock pesama. Ali sam se fokusirao na kvalitet tekstova, dakle birao sam one koji su mi bili poetski jaki, imali stav. Ima tu hitova ali i puno zaboravljenih i zaturenih bisera naše scene.
Novinari, posebno radijski, vole lepo izgovorenu reč, sažetu u kratkoj formi. Šta nam kazuju Vaše kratke priče, o čemu one govore?
Janjatović – Te priče su sentimentalne vinjete, pogledi unazad, sećanja na ljude i događaje. Ništa epohalno ali mi prija kada ih pišem.
Ilustrovana enciklopedija je, rekao bih, nešto posebno. Nekako mi se čini da je nju bilo najteže uraditi.
Janjatović – Naravno, to je najobimniji zahvat kome sam se posvetio. Suvišno je govoriti da mi je kad sam krenuo da je pišem početkom devedesetih, izgledalo da je nikada neću završiti. I da neće stići do štamparije. E pa stigla je, do sada su urađena četiri dopunjena izdanja, a upravo tokom korone intenzivno radim i na petom. Dakle, tačno je, nikad je neću završiti.
Stičem utisak da ste “protrčali” kroz sve oblasti koje novinar može da, u svom radnom veku, dotakne. Da li ste, možda, na tom putu nešto preskočili, a želeli biste da i to uradite?
Janjatović – Voleo bih (kad bih umeo) da napišem scenario za film koji bi, naravno, za temu imao rock scenu. Kod nas do sada nije napravljen valjan film na tu temu. Najbliži je “Kako je propao rock’n’roll” ali tu je rock muzika samo jedan segment. Meni je recimo “Almost famous” pravi rock film koji autentično oživljava scenu ranih sedamdesetih u Americi.
Fot: Lična arhiva
Ovaj intervju radimo za portal “Uklonimo barijere”, koji je namenjen osobama sa invaliditetom. Zato Vas molim da i o njima nešto progovorimo.
Jeste li u svom novinarskom radu nekada obrađivali tu temu, ili makar novinarski promišljali o tim ljudima koji su, hteli to da priznamo ili ne, još uvek na marginama društvenog života?
Janjatović – Mi mnogo toga podrazumevamo. Često smo u tome i bahati. Ali kada neko slomi ruku, povredi nogu, zađe u godine, tek tada shvati koliko su zdravi bogati. I koliko je teško osobama sa invaliditetom. Jer kod nas je, nažalost, stvarnost i dalje najviše prilagođena zdravima.
Autor: Gojko Agatonović
