Autor: Dr Filip Mirić
Foto:Pixabay.com
Samostalni život predstavlja osnovu nezavisnosti osoba sa invaliditetom. Da bi se on ostvario u punoj meri, neophodno je osobama sa invaliditetom omogućiti širok spektar usluga iz oblasti socijalne zaštite. Kvalitet života predstavlja skup činilaca koji utiču da se osoba oseća zadovoljnom i da vodi ispunjen i koristan život (Mirić, 2014:47).
Prema Rečniku invalidnosti, autorke Milice Novković Ružičić, personalna asistencija predstavlja „organizovani vid podrške osobi sa invaliditetom u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, pri čemu ona sama bira i obučava svog asistenta / asistentkinju i određuje kada, gde i kakva joj je asistencija potrebna. Između osobe sa invaliditetom – korisnika/korisnice i njegovog/njenog personalnog asistenta/asistentkinje uspostavlja se profesionalni odnos. U zemljama gde je ovaj program razrađen postoje različiti vidovi obuke personalnih asistenata. Način pokrivanja troškova rada i zaštita prava i jedne i druge strane regulišu se ugovorom. Termin je preuzeo i u nevladinom sektoru u Srbiji proširio Centar za samostalni život invalida Srbije pred kraj XX veka.“ (Ružičić, 2003:46). Iz iznete definicije proizilaze i osnovne karakteristike servisa personalne asistencije: 1) korisnik sam bira svog asistenta/asistentkinju i obučava u skladu sa svojim potrebama i kontroliše njegov rad; 2) između asistenta i korisnika uspostavlja se profesionalni odnos, koji se definiše posebnim ugovorom; 3) servisom personalne asistencije se u potpunosti afirmiše filozofija samostalnog života osoba sa invaliditetom, prema kojoj osobe sa invliditetom imaju prava da odlučuju o svim pitanjima značajnim za svoj život i rad, uključujući i pravo na grešku. Personalna asistencija je veoma značajna za kvalitet života osoba sa invaliditetom jer im omogućava samostalni život. Ovo podrazumeva pravo osoba sa invaliditetom da biraju s kim će i gde živeti i pristup spektru servisa podrške u lokalnim zajednicama, uključujući i servise personalnih asistenata. One imaju pravo pristupa uslugama u lokalnoj zajednici koje su dostupne svim građanima. (Tatić, 2006 :14).
Kako bi se utvrdili bliži uslovi za pružanje usluga iz oblasti socijlane zaštite 2013. godine (sa izmenama iz 2018. i 2019. godine) usvojen je Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite. Ovim Pravilnikom je propisano da je svrha personalne asistencije pružanje odgovarajuće individualne praktične podrške koja je korisniku neophodna za zadovoljavanje ličnih potreba i uključivanje u obrazovne, radne i društvene aktivnosti u zajednici, radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti (čl.100). Usmerene su ka održavanju i unapređenju kvaliteta života korisnika, u zavisnosti od identifikovanih potreba i kapaciteta za samostalno obavljanje određenih aktivnosti, kao i kapaciteta porodice korisnika i dostupnih resursa i po potrebi uključuju: 1) pomoć u održavanju lične higijene i zadovoljavanju osnovnih ličnih potreba (pomoć pri oblačenju i svlačenju, obavljanju fizioloških potreba, kupanju, pranju kose, itd.); 2) pomoć u održavanju higijene stana, obavljanju svakodnevnih aktivnosti i zadovoljavanju osnovnih životnih potreba; (obezbeđivanju ishrane, nabavku namirnica, spremanje obroka, hranjenje, održavanju čistoće prostorija i itd.); 3) podizanje, premeštanje (transfer) i pomoć pri kretanju unutar i izvan korisnikove kuće, radnog mesta i mesta gde se odvijaju društvene i obrazovne aktivnosti, pomoć u korišćenju prevoza; 4) pomoć u korišćenju terapeutskih i zdravstvenih usluga i korišćenju i održavanju pomagala; 5) pomoć pri komunikaciji, socijalnim kontaktima i zadovoljavanju socijalnih, kulturno-zabavnih, i drugih potreba; 6) pomoć pri obavljanju različitih radnih, obrazovnih i društvenih aktivnosti. Na osnovu identifikovanih potreba i procene dostupnih resursa, pružalac usluge i korisnik određuju obim i vrstu angažovanja personalnog asistenta (čl.102). Usluge personalne asistencije mogu obuhvatati i druge aktivnosti sa ciljem olakšavanja svakodnevnog života i rada korisnika.
Uslov da osoba mora da uz ispunjenje ostalih kumulativno predviđenih uslova, ostvaruje i pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć, mnoge društveno angažovane osobe sa invaliditetom dovodi u suštinski neravnopravan položaj u odnosu na ostale građane jer ih lišava prava da budu korisnici personalne asistencije, kao vaninstitucionalnog oblika pomoći i podrške osobama sa invaliditetom jer ne ostvaruju pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć. Suštinski, ostvarivanje prava na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć zavisi od mogućnosti same osobe sa invaliditetom da samostalno, ili uz tuđu pomoć u određenoj meri, zadovoljava svoje osnovne životne potrebe i zavisi od vrste i stepena oštećenja. Naime, prema čl.94. Zakona o socijalnoj zaštiti pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona za koje je, na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da ima telesno oštećenje od 100% po jednom osnovu ili da ima organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa i lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona koje ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova (Zakon o socijalnoj zaštiti, 2011). Na osnovu iznetog, može se pretpostaviti da je intencija usvajanja ovakvog pravnog rešenja, smanjenje broja potencijalnih korisnika usluge personalne asistencije.
Priroda personalne asistencije je sasvim drugačija. Ona ima za cilj da, kroz mere aktivne podrške doprinese socijalnoj inkluziji osoba sa invaliditetom, podstičući njihov aktivizam, ostvarivanje prava na rad, zapošljavanje i obrazovanje. Izmenom čl. 99. navedenog Pravilnika, na taj način što bi se izostavio uslov da korisnik personalne asistencije mora da ostvaruje pravo na uvećanu tuđu negu i pomoć, umesto čega je dovoljno da dokaže status osobe sa invaliditetom, bi se, prema mišljenju autora, na pravi način ostvarila svrha Pravilnika i same personalne asistencije kao oblika pomoći osobama sa invaliditetom i time značajno uticalo na inkluziju ovih ljudi u sve društvene tokove (Mirić, 2019: 615). Reforma sistema usluge personalne asistencije bi doprinela poboljšanju kvaliteta života osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji.
Izvori:
Zakon o socijalnoj zštiti („Službni glasnik Republike Srbije“, br. 24/2011).
Mirić, F. (2014). Kvalitet života osoba sa invaliditetom u Srbiji. Socijalna misao (2), 47-57.
Mirić, F. (2019). Personalna asistencija kao oblik vaninstitucionalne podrške osobama sa invaliditetom/ U: Zbornik radova sa četvrte međunarodne naučne konferencije „Položaj marginalizovanih grupa u društvu “ – Banja Luka: Centar modernih znanja, str. 613-617. DOI: 10.7251/ZCMZ0119613.
Ružičić, M. (2003). Rečnik invalidnosti. Novi Sad: “Dnevnik” štamparija, Centar “Živeti uspravno”, Novosadsko udruženje studenata sa hendikepom.
Tatić, D. (2006). Uvod u međunarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Beograd: Centar za samostalni život invalida Srbije.
Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite („Službni glasnik Republike Srbije“, br. 42/2013, 89/2018, 73/2019).
