Foto: Marija Damnjanović
Sport i fizička aktivnost su faktori koji pozitivno utiču na kvalitet života, zdravlje, motivaciju i samopouzdanje svakog pojedinca. Nemaju svi, nažalost, iste mogućnosti za bavljenje sportom. Fizički nedostaci, kao što je invaliditet, ograničavaju ljude, da se bave sportskim aktivnostima, ali nekada je baš to razlog da imaju više volje od ostalih.
Osim toga, razni oblici udruživanja ovih osoba otvaraju im vrata ka svetu, u kojem bez obzira na brojne prepreke sa kojima su suočeni, mogu da uživaju i osećaju se bolje.
Ljubivoje Veličković je, kao osoba sa invaliditetom, svoj život posvetio drugima, pomažući na ovaj način i sebi. Predsednik je Sportsko rekreativnohg udruženja OSI „Nais” i osnivač Udruženja paraplegičara.
Da krenemo gospodine Veličkoviću od rekreativnog sporta koji, pored paraolimpijskog postoji već duže vreme, ali se o njemu manje govori.
Lj.V: Pa, govori se uglavnom o onima koji u paraolimpijskom sportu postignu rezultate, o ostalima koji se sportom bave manje. A svi su na ovaj ili onaj način prošli kroz prvu fazu. Sportsko rekreativni sport osoba sa invaliditetom je sport, ali mnogo više od sporta – druženje.
Mi se često družimo, ne samo u Nišu, već i na nekim mestima u okolini gde imamo priliku da se sastanemo i treniramo rekreativne sportove, svako prema svojim mogućnostima i afinitetima. Ne odustajemo, čak i u vreme korone smo se sastali na Borskom jezeru, ne onako kao u normalnim prilikama, ali svakako od koristi za sve nas.
Gde sve idete na rekreaciju?
Lj.V: Idemo svuda gde možemo. Ako ćemo da bacamo pikado, biramo otvoreni prostor kada vremenske prilike dozvoljavaju. Pikado nam je omiljena igra. Često igramo u školi „Duško Radović“ , gde nam dozvoljavaju da koristimo prostor. Dobro sarađujemo i sa Fakultetom sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu. Ljudi na Fakultetu nam izlaze u susret i pomažu na svaki način, ne samo ustupanjem prostora.
Foto: Marija Damnjanović
Fotografija 2 – pikado,Foto: Marija Damnjanović
A sve to zahvaljujući Vašem Udruženju za sportsko rekreativni sport osoba sa invaliditetom „Nais“ koje je osnovano pre 30 godina i čiji ste Vi inicijator i jedan od osnivača.
Lj.V: Da bi se neke stvari dogodile, potrebno je da se sklope kockice. Da se neki ljudi koji žele, znaju, obrazovani su – nađu i zajedno naprave dobru stvar. Marko Aleksandrović, Bojan Jorgić i mnogo mlađih ljudi sa Fakulteta, koji su bili ne samo ispomoć, već i inicijatori priče o neophodnosti sporta i rekreacije osoba sa invaliditetom, krenuli su zajedno u ovu priču. S druge strane pojavile su se i osobe sa invaliditetom koje su se već bavile sportom, ali nisu bile zadovoljne udruženjima u kojima su to radile, ili su pak imali specifične dijagnoze pa su se na osnovu dijagnoza, da tako kažemo, separatisali po udruženjima. Mi smo sve to objedinili i osnovali Udruženje osoba sa invaliditetom “Nais” koje se bave sportom, sasvim nevažno kojim.
Tako smo muku postojanja, koju svako od nas u zavisnosti od vrste bolesti, pretvorili u sreću, prevazilazeći teškoće i prepreke zajedno.
U Udruženju su na samom startu bili jako kvalitetni i stručni ljudi, pa se i krenulo vrlo ambiciozno. Rezultat je bio napredak u svim sportovima – stonom tenisu, pikadu i ostalim sportovima, primerenim mogućnostima ljudi.
Usledili su i razgovori i pregovori sa ljudima koji su pomalo anksiozni, koji su se povukli u sebe zbog bolesti i nisu želeli da izlaze – kako bismo ih izvukli iz kuća. To je mnogo težak posao. I zdravog i pravog čoveka ne možeš da nateraš da se bavi sportom, a kamoli osobe sa invaliditetom.
Iz tog sportsko rekreativnog udruženja su se kasnije izrodile mnoge pozitive stvari, ne samo za osobe sa invaliditetom, vec i za čitav grad.
Pretpostavljam da se iz Vaših redova regrutuju i paraolimpijci.
Lj.V: Naravno da se regrutuju, jer oni moraju negde da počnu. Ipak, moram da naglasim da je glavni čovek u čitavoj priči Marko Aleksandrović, koji ima i hrabrosti i znanja, čovek koji je vrlo angažovan i ume da animira osobe sa invaliditetom da se bave sportom. Još pre nastanka „Naisa“ oformljen je prvi plivački klub za osobe sa invaliditetom, za čije osnivanje je on najzaslužniji. Kasnije je osnovao ekipe „Globala“, fudbala za slepe, što nije bilo nimalo lako. On je, međutim, bio veoma uporan i vrlo brzo je dolazio do dobrih rezultata. Bio je u grupi ljudi koji su verovali da košarka među invalidima može da živi u Nišu, iako je to pre samo nekoliko godina bilo nezamislivo. Košarka među invalidima danas živi u Nišu. Naravno i ovde je usledila velika pomoć ljudi sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu, posebno studenata koji su bili veoma zainteresovani za bavljenje košarkom u kolicima. Moram da kažem da tu vrstu sporta vole i oni, koji nisu invalidi. Taj sport je vrlo rasprostranjen u svetu. Gotovo da se ne razlikuje od obične, ali je košarka u kolicima mnogo oštrija, muškija igra u kojoj sevaju varnice i mora mnogo timskije da se igra, nema soliranja. Eto vam i u sportu inkluzije na delu. Isti smo, iako različiti.
Kažite mi gospodine Veličkoviću koliko osobama sa invaliditetom ova rekreacija znači?
Lj.V: Onima koji su to zagrizli, to je dobar deo života, one lepše strane života. Još ako se malo više afirmišete, onda imate priliku da putujete na sva ona mesta gde se održavaju takmičenja za rekreativce. Posete se razna mesta, druži se sa ljudima, umesto da se sedi kući i pada u depresiju.
Rekreativni sport, u celini gledano, je nešto što ulepšava i obogaćuje život osoba sa invaliditetom, jer dobijaju priliku da rade sve ono što rade i ostali ljudi, čime ispunjavaju svoj život.
Foto: Marija Damnjanović
Vi ste učestvovali i u osnivanju Udruženja paraplegičara, koje takodje mnogo znači osobama sa invaliiditetom jer ih okuplja u mnogim oblastima, ne samo u sportu.
L.V: E, tu sam osnivac 100%. Uduženje paraplegičara je osnovano 1995. godine i mogu vam reći jako je teško to išlo. Ja sam u tom trenutku imao strahovito opterećen, u ličnom smislu, život. Mnogo sam putovao i bio antipod ljudima u invalidskim kolicima. Nekolicina nas, hrabrijih, je krenulo i razvijalo svoju priču uz brojne prepreke, sve do dana današnjih.
Rezultat nije izostao. Pre 30 godina ste tu i tamo mogli da na ulici sretnete jednu osobu u invalidskim kolicima. Nisu hteli i nisu želeli da se mešaju sa svetom. Neke od njih je bilo i sramota, drugi su bili ozlojeđeni, povučeni, depresivni… Danas ih vidite u velikom broju u parku, na ulici, na mnogim mestima o kojima su ranije mogli samo da maštaju. Postepeno ali sigurno, kroz Udruženje ljude oslobađamo da žive i dišu punim plućima, kao i svi ostali građani.
Meni se čini i da sve vas, u kolicima, više ne posmatramo drugačije. Eto, ja sam Vas upoznala kada ste bili direktor Narodne biblioteke i taj posao obavljali na najbolji mogući način.
Lj.V: Ma to stoji, mnogi od nas rade poslove kao i sav ostali svet. Nije, međutim, lako verujte mi. Koliko god se vi trudite da pokažete da možete i da ste u mnogim stvarima isti, onaj preko puta ne misli tako i gleda vas drugačijim očima. Ali, ne može sve odjednom, to je u glavi čoveka.
Ipak se, ponešto kreće napred i sami rekoste. Sporo, ali se kreće. Izgleda da se i grad malo probudio.
Lj.V: Pa moglo bi se tako reći, mada tu postoji i druga strana medalje. Mi smo jeftini za reklamu. Svaka vlast baci poneku mrvicu Udruženjima osoba sa invaliditetom, malo se slika, malo reklamira – nema razlike, u ovom delu su svi isti. A ako želite da vlast nešto ozbiljno uradi, ne samo šminku, onda morate žestoko da pritiskate. Neki to čine, a neki se umore i odustanu.
Šta biste recimo Vi prvo uradili sada, kako biste promenili neke stvari?
Lj.V: Ja imam vrlo jednostavnu formulu. Uradio bih samo jednu jedinu stvar. Uveo bih zakon koji postoji u Sloveniji i Hrvatskoj – da svaka dozvola za puštanje bilo kog objekta u rad u gradu, može da bude validna jedino uz potpis osobe sa invaliditetom, edukavane za sve tehničke pretpostavke vezane za invalidska kolica. Razume se uz sve ostale potpise nadležnih lica i organa. To kod njih funkcioniše savršeno i ta jedna, naizgled sitnica, rešava ogroman broj problema. I da se Zakon o radu, kada je reč o osobama sa invaliditetom, samo poštuje. Sve bi onda bilo drugačije.
Sve bi bilo drugačije kada bi se zakon poštovao, to svi znamo. Ali – uvek postoji ali u kojem moramo da se snalazimo. Svi, pa i osobe sa invaliditetom koje imaju mali milion prepreka i problema.
Nazalost nisu samo fizička ograničenja prepreka, postoje i barijere lične prirode (nedostatak samopouzdanja, socijalnu izolacija, strah i sl.), koje često utiču na to da lica sa invaliditetom bude obeshrabljeno i odustanu od svega. Upravo zbog toga su im potrebna udruženja, poput ovih, i ljudi slični Ljubivoju Veličkoviću, koji “vuče” na svakojake načine, dok ne stigne do cilja.
Autor: Milena Vidojković
