Autorka: Danijela Jovančić
Foto: Nadeem Saleem, Pixabay.com
Gledam decu kako trče, voze bicikle, rolere, skutere, skejtbordove… Gledam mačke, gledam pse, gledam ljude koji hodaju, zdravi, pa i bolesni, stari, neki sa štapom, neki sa štakom, hodalicom, ali hodaju. Ponekad se i sagnu da vežu pertlu ili da uberu neki maslačak koji niče uz put. Gledam ih i ne mogu da se setim vremena kad sam ja hodala, a kamoli trčala.
Vidim i ne zavidim im, naprotiv, želim samo da se setim vremena kada sam ja hodala visoko uzdignute glave na štiklama od dvanaest centimetara. Tako sam volela te štikle kao i svaka žena. Volela sam i ja torbice i cipelice i uvek bih sakupljala neki dinar, štedela od užine, autobuske kartice, štedela od svega što sam mogla da uštedim, samo da bi ih kupila. Sećam se kada sam bila treća ili četvrta godina srednje škole kako sam dobila jedinicu iz fizičkog na kraju školske godine. Moja starija sestra je otišla u školu da popriča sa profesorom, da ga zamoli da mi popravi ocenu, da ne bi provela leto u sekiraciji i da ne bih, što je najbitnije, dobila batine od roditelja. Da ne bi oni, kad bi otišli na roditeljski doživeli šok, da ja koja sam odličan učenik imam jedinicu iz fizičkog! I profesor je primio i rekao ovako: „Neka ona donese patike na bar jedan čas i ja ću joj dati dvojku“. Ali nažalost, ja patike nisam imala, tako da smo krenule selom u potragu za patikama mog broja, i jedva smo ih našle, od neke devojčice, i kao što je i profesor rekao dao mi je dvojku, čak nisam morala ni da ih obujem, izvadila sam ih iz ranca i pokazala on je rekao: „i to je dovoljno, samo da znam da ih nekada nosiš“. Ja sam i papučice nosila sa malom štiklicom. Toliko sam bila navikla na te štikle da su mi papuče bile bar sa štiklom od dva centimetra. A onda sam sa štikle od dvanaest centimetara prešla na štiklu od dva centimetara, a onda na nula milimetara. Sedim i gledam kako ljudi hodaju, ti urođeni refleksi kao što je hodanje kod mene više ne postoji, a ja ne mogu da se setim, ne mogu čak ni da sanjam više kako je to hodati. Sećam se samo kako sam zadnjih godina hodala kao maratonac koji pretrčavši četrdesdetdva kilometra, metar-dva pred cilj posrće, pada, pa ga uvek neko drugi provuče kroz cilj, a sada sam samo pola žena, pola mašina… Pokvareni transformers, bačen na auto otpad. Mada ponekad kada zatvorim oči, čujem škripa gvožđa , metala, lima, točkova; kao da pokvareni transformers hoće ponovo da postane Optimus Prime najlepši i najmoćniji Autobot.
