Autor: Milena Vidojković
Foto: Pixabay
Da li znate da su osobe sa invaliditetom najveća manjinska grupa na svetu? Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije čine 15% populacije. A nama se čini, poznavajući tek poneke iz okruženja, da ih je malo, premalo da bi se o njima trebalo nešto posebno brinuti i da bi valjalo neka pravila i zakone prilagođavati njihovim potrebama i mogućnostima. I ne samo da nam se čini, već se tako i ponašamo.
Nisu svi invaliditeti vidljivi – što ne znači da nisu stvarni. Vidimo, uglavnom, one koji su u kolicima. Ostale ne, a ponekad se i pretvaramo da ih ne vidimo, jednostavnije je po nas koje, kako imamo običaj da kažemo: “Bog nije kaznio”. A invaliditet nije mera nečijeg karaktera, niti inteligencije, niti božja kazna za nečiji greh. I tu dolazimo do onog ključnog: da su stavovi o invaliditetu zasnovani na predrasudama i pretpostavkama o tome kako je živeti sa tim.
Neretko kažemo: “ma bravo, oni su hrabri i heroji”. Nisu oni hrabri i heroji, život ih je naterao da steknu sposobnost prilagođavanja stvarnosti, pa tako u našim očima postanu hrabri i heroji. Isti su kao i mi, samo im treba malo više snage i napora da bi to postigli. Uzmimo, recimo, osobu u kolicima. U našim očima ona je nepokretna, bolesna osoba. Ne dopire nam do mozga da su njoj kolica samo uređaj za kretanje, kao što su nama noge. Ostale vrste invaliditeta neću ni da spominjem, jer smo tek prema njima slepi i gluvi.
Skloni smo, takođe, odvajanju osoba sa invaliditetom u posebne grupe, škole, institucije. Time stvaramo još veće zablude da je reč o osobama, drugačijim od nas. Čak je u jednom periodu bio u upotrebi i termin “osobe sa posebnim potrebama”. Potrebe su im iste, ali su nam mogućnosti za zadovoljavanje potreba različite.
Neinformisani smo o mnogim stvarima, ali i nezainteresovani. Kada bismo pitali, znali bismo daleko više. Znali bismo da i osobe sa invaliditetom idu u škole, stupaju u brakove, rade, imaju porodice, peru veš, idu u kupovinu, smeju se, plaču, plaćaju račune, ljute se, imaju predrasude, glasaju, planiraju i sanjaju, kao i svi ostali. Znali bismo da smo jednaki, samo su nam mogućnosti različite. I znali bismo da su u toj njihovoj težnji da budu jednaki – daleko snažniji, uporniji, izdržljiviji i hrabriji od nas. Jer mi trčimo nesmetano, a oni trče sa preprekama. Pa se, bez obzira na takve okolnosti, dogodi da neki od njih do cilja stignu pre nas.
Nevolja je u tome što smo im potrebni. Ne da bismo im gurali kolica, već da bismo promenili svet u kojem svi zajedno, sa jednakim pravima, živimo. Bez obzira što su najveća manjinska grupa na svetu, o njihovoj sudbini i njihovom životu odlučujemo mi. Mi donosimo pravila, zakone, mi menjamo i prilagođavamo prepreke u njihovom životu, mi odlučujemo treba li im nešto ili ne i u kojoj meri im to treba, mi smo ti od kojih u krajnjem zavisi i njihova radost i sreća u životu.
Ništa naše od njih ne zavisi. Osim da budemo više ljudi, ako nam je do toga uopšte stalo.
