Autori: Petar Veljković i Neven Obradović
Foto: Neven Obradović
Od početka februara meseca ulicama grada Niša saobraćaju autobusi novih prevoznika. Građani ipak nisu dugo imali prilike da koriste nove autobuse na mnogim linijama, jer je gradski prevoz bio suspendovan tokom vanrednog stanja koje je uvedeno usled pandemije virusa Covid-19. Od 8. maja gradski autobusi su ponovo niškim ulicama, a građanima se preporučuje da poštuju posebne mere kao što su nošenje maski i rukavica, korišćenje samo određenog broja sedišta u autobusima i fizičko distanciranje na stajaćim mestima. Ono što je novina u svim autobusima gradskog prevoza, a što je bilo propisano u tenderskoj dokumentaciji jeste da svi autobusi moraju imati rampu za osobe sa invaliditetom. Neki autobusi su opremljeni automatskim, neki manuelnim rampama, ali svaka od njih mora biti spuštena kada u autobus ulazi ili iz njega izlazi osoba sa invaliditetom.
Direktor Direkcije za javni saobraćaj Grada Niša Milan Milić za naš portal naglasio je da se svi prevoznici moraju toga pridržavati, u suprotnom propisane su novčane kazne.
„Postoje dve vrste rampi. Automatske koje vozač spušta pritiskom na dugme. Druge su mehaničke i u toj situaciji mora da je spusti kondukter ili vozač ukoliko u autobusu nema konduktera. Oni su u obavezi da asistiraju prilikom ulaska i izlaska osobe sa invaliditetom, ukoliko to ne učine propisana je kazna od 100.000 dinara“, rekao je Milić.
Dakle, vozač ili kondukter u obavezi su da asistiraju i omoguće ulazak i izlazak osobi sa invaliditetom i to je jasno. Međutim, Milić se osvrnuo na problem koji nije lako rešiti, koji traje godinama unazad, a tiče se samih građana.
„Problem koji se uvek javlja jesu parkirana vozila. Kada se parkiraju u zoni stajališta, što je nažalost čest slučaj, autobus jednostavno ne može da priđe dovoljno blizu da bi spustio rampu i da bi osoba u kolicima uopšte mogla da dođe do autobusa. To je prosto neverovatno da se dešava, ali tako je“, naglasio je Milić.
Foto: Neven Obradović
Još jedan od problema stvaraju ne vozila, već sami građani koji čekaju autobuse. Neretko stoje uz samu ivicu, ili čak siđu sa trotoara, te ni u tom slučaju vozač ne može da približi autobus, a neretko se dešava da od svih putnika koji „nagrnu“ da uđu, vozač jednostavno ne vidi osobu u kolicima.
Sada, kada po propisima svaki autobus mora imati rampu za osobe sa invaliditetom, obaveza je vozača i konduktera da je otvore i asistiraju, ali van propisa, naša je ljudska obaveza da ne parkiramo vozila na autobuskim stajalištima i da se ponašamo civilizovano kako bi bismo svi nesmetano i bezbedno ušli u gradski prevoz. Naravno, nije na odmet da putnici imaju u vidu da je omiljeno mesto za stajanje, a to je proširenje na sredini autobusa, namenjeno upravo osobama sa invaliditetom, tako da bi trebalo osloboditi ta mesta i ponašati se odgovorno i savesno.
