Foto: Unsplach
Kada kažemo SREĆA, istog trenutka pomislimo na mali milion stvari koje nam nedostaju da bismo bili srećni. A zdravi smo i pravi, i imamo sve preduslove da sreću uhvatimo. E, sada se stavite u položaj osoba sa invaliditetom kojima, jednako kao i nama, sve te stvari nedostaju plus nedostatak koji imaju zbog svoje invalidnosti. Jako je tužno kada čujemo (a čujemo) da neko kaže „Radije bih bio mrtav, nego da sam na njihovom mestu?“ Pa je li njihov položaj zaista toliko strašan da im je zbog toga i čitav život horor, ili i oni umeju da budu srećni, a da mi tu sreću ne razumemo?
„Paradoks invaliditeta“ je u tome da te osobe (a to istraživanja jasno pokazuju) dosledno prijavljuju da je kvalitet njihovog života jednako dobar kao i naš, ili ponekad čak i bolji. Ne verujete?
Na primer: Istraživanja su pokazala da ukupan nivo zadovoljstva životom osoba sa povredom kičmene moždine nije povezan sa njihovom fizičkom sposobnošću. Ljudski razvoj, i sreća u krajnjem, je moguć i ako vam nedostaju glavna čula kao što je vid, sluh, ili kada ste potpuno zavisni od drugih. Znam da s nevericiom čitate ove reči, ali praksa je pokazala da je baš tako.
Mislite li vi da osobe sa nekom vrstom invaliditeta nemaju svoj uzor sa kojim bi mogli da uporede svoju trenutnu egzistennciju.
Mislite li da neko sa potpunim oštećenjem sluha ili vida nikada nije iskusio muziku ili cvrkut ptica, vizuelnu umetnost ili pejzaž koji ostavlja bez daha? Mislite li da neko sa intelektualnim invaliditetom sebe može zamisliti drugačijim? Ili nekom u kolicima, recimo? Čula sam priču osobe koju poznajem (a koja je u kolicima) da nikada ne sanja da hoda ili trči. Dakle, čak i ako im je život ponekad težak, oni su navikli da budu to što jesu, i u tome pronalaze sreću. Možda drugačiju od naše, ali sebi znanu sreću.
Opet se čudite i nije vam jasno kako je to moguće. A moguće je, zato što se osobe sa invaliditetom vremenom prilagođavaju novoj situacijii, preispituju svoj odnos prema invalidnosti i počinju uzimati maksimum iz toga. O tome nam je pričao Nemanja Tadić, koji je postao paraolimpijac, i uspešan u biznisu. Baš tako je rekao: ja sam svoj invaliditet iskoristio kao benefit, i danas sam srećan.
Možda se ove srećne osobe sa invaliditetom obmanjuju – rađa vam se pitanje u glavi. Ili, možda, obmanjuju druge. Možda privatno priznaju da su nesrećne, dok u javnosti nose masku hrabrosti. U svakom slučaju, rečeno je da ovi ljudi moraju da budu u nekoj vrsti poricanja.
Pogrešno, pogrešno…..možda čak i uvredljivo gledanje na sreću osoba sa invaliditetom. I ponovo se vraćam na sreću kao pojam za sve nas. Šta ona znači, znamo li? Uzmimo najobičniji primer, nas koji nemamo invaliditet. Dobiješ na lutriji ogromne pare. Jesi li srećan? Nisi. Samo si šokiran, iznenađen, osećanja ti se brkaju, a jednako si srećan ili nesrećan ko što si bio pre toga.
Sreća je, dakle, ista za sve. Samo su putevi do nje drugačiji. Ponekad i samo poimanje sreće koje se razlikuje kod svih ljudi, ne nužno samo za osobe sa invaliditetom. Neko će biti presrećan zbog lepe reči koja mu je upućena za rođendan, nekoga opet neće zadovoljiti ni najskuplji poklon. U tome se svi živi ljidi razlikuju, kao što se razlikuju u boji kože.
I zapamtite: samo naše postojanje uključuje i probleme. Jednako kao što uključuje i sreću za sve nas. Rodimo se kao ranjiva bića, usput oboljevamo i patimo – neko manje neko više, i na kraju svi umremo. Ponekad, deo života koji je težak donosi druge koristi, kao što je osećaj perspektive ili prave vrednosti, što ljudi koji vode lakše živote mogu propustiti.
Htela sam da kažem da osobe sa invaliditetom mogi da budu istinski srećne. Zato što njihova sreća ima specifičnu težinu i vrednost. I, ako mene pitate rekla bih vam u poverenju: Mnogo od osoba sa invaliditetom možemo da naučimo što bi nam pomoglo da budemo bolji ljudi.
Autor: Milena Vidojković
