Autor: Gojko Agatonović
Foto: Nikola Čuturilo, privatna arhiva
Osim što aktivno nastupa i snima svoje pesme, Nikola Čuturilo Čutura bavi se i primenjenom muzikom, a oni koji vole njegov zvuk moći će da ga čuju i u televizijskim serijama „Ulica lipa“ i „Plaško“ za koje je komponovao muziku. Osim sa domaćim muzičarima, tokom svog boravka u Londonu, sarađivao je i sa najeminentijim muzičarima Velike Britanije. On je muzicar, kompozitor, tekstopisac.
Gde je i šta sada radi Nikola Čuturilo? Da li je u pripremi neko novo iznenađenje kao što je bila saradnja sa Kolibrima?
Zatekli ste me usred proba sa mojim bendom. Tokom trajanja pandemije zatvarao sam se u svoj studio i radio na pesmama. Neke sam završavao, neke popravljao, a mnoge potpuno nove su mi se dogodile upravo tokom ovog perioda. Uglavnom kraj vanrednog stanja završio sam sa petnaest potpuno novih pesama. Kao što rekoh probe su u toku i u julu ulazimo u studio da realizujemo možda i dupli album.
Krenuli ste sa solo karijerom posle saradnje sa „Ribljom čorbom“. Koliko je hrabrosti trebalo da svojevremeno napustite tako značajanu grupu i to u trenutku kada je bila na vrhuncu? Šta je presudilo da započnete solo karijeru?
To je bilo toliko davno da je sad sve stvar interpretacije. Uvek sam slušao svoj instinkt i potrebu za izazovom. Kod mene to nikad nije imalo veze ni sa statusom, ni sa popularnošću, a ponajmanje sa materijalnim aspektom. Tako je i danas i tako će biti uvek.
Dugo ste živeli u Londonu, da li ste uspevali da se tamo bavite muzikom i da li ste se ikada pokajali zbog povratka u Srbiju? Šta ste zatekli kada ste se vratili?
Svirao sam koliko god sam mogao da se izborim za priliku, jer to je glad koju sam osećao uvek baš kao i sada. Kada čitavog života radiš nešto što te je uzelo snažno dok si bio još dečak i ako ti to u međuvremenu postane život moraš da budeš zahvalan i srećan zbog toga. Ne kajem se ni zbog čega jer i ako sam grešio to je uvek bilo iz najbolje namere i čistog srca.
Foto: Nikola Čuturilo, privatna arhiva
Sa kim ste sve sarađivali u Londonu? U poređenju sa Srbijom, gde lakše koračaju rok muzičari, ulicama Londona ili ulicama Beograda?
Svirao sam sa mnogim muzičarima tamošnje klupske scene, bilo je i par poznatih faca, od naših sa Kojom i Bojanom Pečarom… Nekada sam možda imao predstavu kako je funkcionisala scena, kako ovde, tako i tamo. U međuvremenu nemam predstavu o tome, niti me to iskreno i zanima. Ja sam odavno slobodan strelac sa privilegijom da mogu i dalje da tragam za pesmama u sebi, da ih objavljujem i da ih sviram uživo sa svojim sjajnim bendom onda kada me se neko seti.
Rokenrol je uvek važio za simbol bunta, kako vidite ulogu roka danas u našoj zemlji?
Rokenrol je odavno hipnotisan i zaustavljen. Postoje samo retke iskre u mraku…
Sradnja sa Kolibrima i glumcima. Da li je to za Vas bilo novo iskustvo i šta je moglo da se nauči iz saradnje sa decom? Da li je lakše biti u svetu dece ili odraslih i šta je granica koja razdvaja ta dva sveta?
To je bila lepa avantura i novo iskustvo. Uživao sam u svakom trenutku. Deca su blagodet, ali i deca odrastu. U ovom svetu danas nije lako biti i bitisati ni na koji način. Sad mi je ogroman izazov ovaj autorski album na kome radim i upravo to je moj način da svoj boravak na ovom svetu samom sebi učinim podnošljivijim.
Foto: Nikola Čuturilo, privatna arhiva
Ono što se izdvaja iz Vašeg rada, nevezano za albume, je i pisanje muzike za pozorišne komade „Najbolji ljudi“, „Ukroćena goropad“, „Baš Čelik“? Odakle Vi u tim vodama?
Ima tu i TV serija i špica i himni za evropsko i svetsko rukometno prvenstvo, potom himne za Unicef, komozicija i tekstova za kolege. U mom slučaju je to vrlo jednostavno. Ako imam vremena i dopada mi se nečija ideja, a taj neko se setio baš mene – tu sam!
Vaše pesme se nalaze na albumima naših renomiranih rok muzičara kao što su YU Grupa, Kerber, Dejan Cukić i mnogi drugi. Sarađivali ste sa Cukićem i na njegovom novom albumu. Da li postoji i koliko je važna saradnja muzičara?
To je stvar razumevanja, dobre energije i duha. Ako se dogodi hemija, eto nekog rezultata. Tome svi težimo, a rezultat je uvek neizvestan. Nemam problem i da promašim sve dok postoji iskren pristup pre svega. Treba raditi i stremiti stalno traganjem boljeg u sebi. Nisam se umorio, a i neću još skoro…
O osbama sa invaliditetom se danas puno govori, obećava, uklanjaju se barijere… Koliko je društvo uspešno u tome ili se sve svodi samo na pokušaje. Mnogi od njih se i dalje nose sa teškim životnim pitanjima, počev od obrazovanja do zaposlenja. Šta je po Vašem mišljenju recept za razbijanje stigmi koje postoje kada su u pitanju osobe sa invaliditetom. Gde je društvo ili gde su pojedinci u tom smislu zatajili?
Osobe sa invaliditetom ili sa posebnim potrebama smo svi mi koji živimo na ovoj planeti. Jedina razlika je u stepenu i vidljivosti. Ne delim ljude ni na koji način i svako ljudsko biće od mene može da očekuje uvažavanje i poštovanje. Naravno osim onih koji svojim nedelima to ne zaslužuju, a nažalost mnogi od takve sorte danas odlučuju o našim životima. Uvek ću biti saborac pripadniku bilo koje grupe ko je spreman da se žrtvuje boreći se za pravo i pravdu, neugrožavajući pritom nikoga. Na kraju naravno da ću uvek pomoći onoliko koliko mogu i kad god to mogu!
